Кад прошлост одређује живот, а љубав тражи слободу: „Свaка птица своме јату“ у препуној Љетњој башти

Може ли љубав да буде јача од граница које су настале много прије нас? Може ли човјек да изабере свој пут, чак и онда када му прошлост, породица и насљеђе говоре којим путем мора да иде?

Ова питања снажно су одјекнула у Љетњој башти Дома културе у Бару, гдје је представа „Свaка птица своме јату“ Београдског драмског позоришта пред препуном публиком донијела причу о љубави, припадности, насљеђу, подјелама и слободи избора.

Интересовање за представу било је огромно – карте су распродате много прије њеног извођења, а Љетња башта Дома културе била је испуњена до посљедњег мјеста. Барска публика тако је још једном показала да позориште које отвара важна и болна питања има своје мјесто и у љетњим вечерима под отвореним небом.

У оквиру 39. „Барског љетописа“, ансамбл Београдског драмског позоришта, у режији Дина Мустафића, извео је представу насталу по тексту либанско-канадског писца Ваџдија Муавида. Кроз однос двоје младих људи, представа отвара питања која далеко превазилазе причу о њиховим судбинама – питања о томе шта нам остављају претходне генерације и имамо ли снаге да сами изаберемо шта ћемо од тог насљеђа задржати, а шта оставити иза себе.

Иако је прича утемељена у сложеном контексту арапско-јеврејских подјела, њена порука снажно одјекује и на Балкану. Јер овдје, можда више него било гдје, добро знамо колико прошлост може да буде присутна у садашњости и колико често генерације које долазе насљеђују и оно што нијесу бирале.

Светозар Цветковић истиче да је управо у томе једна од највећих снага овог текста.

„Ово је текст који се бави горућим проблемом који се не тиче само арапског и јеврејског народа, већ и људи на Балкану. Публика је отишла са новим сазнањем и суштином истине о народу и подјелама“, казао је Цветковић.

Вукашин Јовановић, који тумачи Итана, у причи је препознао и нешто веома лично – сукоб генерација и потребу да једни друге покушамо разумјети, чак и онда када нам се чини да говоримо различитим језицима.

„Сукоб генерација у представи је нешто у чему сам се лично препознао. Важно је имати разумијевања – млађи за старије и старији за млађе. Рад на овој представи отворио ми је нове погледе и као глумцу и као човјеку“, рекао је Јовановић.

Тамара Шуштић, која тумачи Вахиду, у средиште приче ставља оно што је једноставно, али истовремено и најтеже – право на љубав без граница које су други поставили.

„Љубав не може бити погрешна и не би требало да постоје подјеле. Процес рада са Дином Мустафићем и искуснијим колегама био је чаробан и охрабрујући“, казала је Шуштић.

Глумачки ансамбл чине и Ивана Николић, Светлана Бојковић, Миодраг Крстовић, Марија Пикић и Владан Милић.

Послије извођења, препуна Љетња башта Дома културе проломила се од громогласног аплауза. Био је то аплауз не само глумцима већ и причи која је публику натјерала да се запита колико нас одређује оно што смо наслиједили, а колико оно што сами изаберемо.

„Свaка птица своме јату“ тако није била само још једна позоришна представа у програму „Барског љетописа“. Била је то емотивна и снажна прича о људима који покушавају да живе упркос терету прошлости, о младима који не желе да насљеђују туђе сукобе и о љубави која покушава да пронађе пут тамо гдје су га генерације прије ње затвориле.

А можда је управо зато порука представе толико снажно одјекнула у Бару: понекад најтеже границе нијесу оне које видимо, већ оне које носимо у себи – и које тек треба да одлучимо хоћемо ли их прихватити или прећи.