Од Бара до Елбасана: Свети Јован Владимир и свједочанства српског трајања
ПИШЕ: Игор Ремс
Како нам у сусрет долазе дани Св. Јована Владимира уз поноћно ходочашће на Румију и једно лепо ходочашће до Албаније, заправо, посета цркви Св. Јована Владимира у Елбасану (округ Брадашеш) лепо је да се подсетимо неких историјских чињеница.
У неколико претходних осврта, када је било речи о Јелени Анђел, у народу названа Јелена Анжујска, споменут је владар, краљ Напуља и Сицилије Карло I Анжујски (1266-1285). Роберт I је био његов унук, син Карла II (1248/54-1309), a владао је од 1309 до 1343/5 године.
На слици коју објављујемо уз текст, означеној као број 1, види се камена плоча из 1381. године на којој је уклесан грб српског великаша (у служби цара Душана) и кнеза Карла Топија (1331—1388), из његове задужбине, старог српског манастира Светог Јована Владимира у Брадашешу, у округу Елбасан, Стара Србија, који је посвећен српском владару Дукље, Јовану Владимиру (990—1016).
На грбу је уклесан пропети лав на челенци, који на глави има круну. На кациги и штиту налазе се хришћански симболи: крст и љиљан (Fleur-de-lis).
Десно од грба уклесано је име Карла Топија на старом српском писму и језику: „КOРΛА ѲОПНA“ (грч. КАРОΛОΣ TOПIA, итал. CARLO THOPIA), где су спојена слова „П“ и „Н“ (чита се као „И“).
На осталом делу текста, видна су слова „И“, „С“, из старог српског писма. У тексту се спомиње стара српска реч „МАТИ“ (мајка), чија су слова спојена. У то време, слова су често била „спајана“. Слово „А“ уклесано је у карактеристичном стилу, који се може видети у Мирослављевом јеванђељу из 12. века. Такође, слово „М“ уклесано је у карактеристичном стилу, који се може видети у старим српским хрисовуљама, попут хрисовуља од краља Милутина, краља Стефана Дечанског и цара Душана.
Манастир Светог Јована Владимира у Брадашешу, подигнут је 1381. године, од стране кнеза Карла Топија, на темељима старије цркве о чему сведочи уклесани натпис на српском, латинском и грчком језику, и у њега је пренео мошти српског кнеза Јована Владимира, које су се од средине 13. века налазиле у Драчу. У својој задужбини је касније сахрањен.
КО ЈЕ КАРЛО ТОПИЈА
Карло Топија био је син Андреје Топије (1338—1342) и ванбрачне ћерке напуљског краља Роберта I Анжујског (1277—1343), принцезе Хелене, који су поред њега имали још два сина: Ђурђа и Доминика.
Нажалост, Андреј Топија и Хелена бивају убијени од стране њеног оца Роберта I Анжујског у Напуљу, који је био против њихове љубави и брака. Наиме, приликом одласка за Мореју преко Драча, принцеза Хелена упознаје Андреју Топија у лучком граду Драч. Тада се заљубљују једно у друго и своју љубав крунишу браком. Роберт I Анжујски хтео је да уда своју ванбрачну ћерку Хелену за властелу у Мореји, у тадашњој Кнежевини Ахаја. После 11 година брака и љубави између Хелене и Андреје Топија, 1342. године, Роберт I Анжујски позива их у Напуљ. Она одлази код оца не слутећи зло које им је њен отац спремио и бивају убијени. После годину дана од убиства своје ћерке и зета, 1343. године, стиже га Божија казна, када умире у Напуљу.
Убиство својих родитеља, иако по мајци Анжујац, Карло Топија никада није опростио династији Анжуј-Напуљ, против којих је касније водио жестоке ратове, када их је победио и протерао из окупираног Драча и Епира.
У браку са српском принцезом Војиславом Балшић, Карло Топија имао је троје деце: Ђурђа (оженио се српском принцезом Теодором-Војиславом Бранковић, чији је отац био севастократор Бранко Младеновић), Јелену и Војсаву. Поред њих, имао је и четворо ванбрачне деце: Лазара, Тануша, Никиту и Марију.
На другој слици, односно дијелу исте слике означене као број 2, коју објављујемо: Фреска српског великаша и кнеза Карла Топија у православном манастиру Арденица код места Лушње, који на одежди има српског двоглавог орла (трачански двоглави орао о чему постоје археолошки докази). Такође, манастир Арденица познат је и по томе што су се у њему 1451. године, венчали Ђурађ Кастриот Скендербег и Доника, који су имали сина Јована (Ивана) II Кастриота (оженио се српском принцезом Јерином Ирином Бранковић.
Ирина је била трећа ћерка српског деспота Лазара Бранковића и деспине Јелене Палеолог Бранковић. Деда по оцу био јој је деспот Ђурађ Бранковић, а баба деспина Ирина Кантакузин. Имала је старије сестре краљицу Јеленуи деспину Милицу. Краљица Јелена је била удата за последњег босанског краља, Стефана Томашевића Котроманића. Деспина Милица је била удата за последњег епирског деспота, Леонарда III Токоа. Ирина се удала за Јована II Кастриота, Скендербеговог сина и грофа Сполета 1485. године.)
(По тексту Немање Т. Вујковића)
