ОВАКВИ СУ КАНДИДАТИ „СТУДЕНТСКЕ ЛИСТЕ“: Срамотни ставови Јова Бакића о Сребреници, Николају Велимировићу и српској историји

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Када човјек жели да види каква се Србија нуди грађанима на изборима, онда није довољно слушати опште пароле о промјенама, борби против корупције, демократији и „новом почетку“. Треба погледати и шта кандидати говоре о најосјетљивијим питањима националног, историјског и државног идентитета.

Зато је важно чути и Јова Бакића, једног од најистакнутијих људи Студентске листе и кандидата исте за посланика.

Бакић је још 2009. године писао да се у Сребреници „десио геноцид“, говорећи о „покољу над Бошњацима који се спроводио у име Срба“, уз став да Србија има моралну обавезу да призна такву квалификацију и пружи руку помирења. Тај његов ранији став поново је отворен у актуелној предизборној кампањи, а Бакић је сада објаснио да је текст био дио научног рада.

На овом мјесту не треба бјежати од питања - да ли је став о Сребреници из научног рада постао другачији зато што је човјек у међувремену ушао у политику? Или и даље стоји иза онога што је написао?

То је легитимно питање за сваког бирача.

Јер није исто када историчар или социолог анализира један догађај у академском раду и када политички кандидат такав став уноси у јавни и политички простор. Управо зато грађани имају право да знају шта Јово Бакић данас мисли о најтежим питањима која се тичу српског народа и Србије.

А онда долазимо до владике Николаја Велимировића.

Бакић је у једном разговору поставио питање: „Ако је Пије XII фашистички папа – онда шта је Николај Велимировић? Или, ако је Алојзије Степинац усташки кардинал – шта је Николај Велимировић?“ Потом је говорио о, како је навео, „идејно-политичкој сродности са фашизмом“ и о блискости владике Николаја са појединим фашистичким покретима тог времена.

Може се расправљати о историјским текстовима, контексту, појединим изјавама и политичким везама људи из прве половине 20. вијека. То је посао историчара и озбиљне научне расправе.

Али политички проблем настаје онда када се велики српски духовник, којег Српска православна црква слави и поштује као светитеља, у политичком говору своди на питање „шта је Николај Велимировић“ у поређењу са Степинцем.

Ту више није ријеч само о историјској анализи. Ту се отвара питање односа према сопственом народу, његовој цркви, историји и духовном насљеђу.

И зато грађани имају право да питају - да ли је ово политика коју треба да заступају људи који траже њихово повјерење?

Народ Србије може да буде презасићен Вучићем, јер је предуго на влласти како то често чујемо, али нико нема право да од грађана тражи да занемари ко му је конкуренција, посебно када видимо ко представља "Студентску листу" која је све само није студентска, и у поређењу са листом "Уједињена Србија - Александар Вучић" је старија збирно за чак 1600 година. Србија је силовито кренула напријед са Вучићем и на челу, направила привредни бум. изградила више ауто-путева него све земље региона заједно у задњих 50 година, појачала значајно запосленост и подигла плате радницима, снажно војску ојачала и обновила, једина у Европи јасно стала уз Русију упкос страшним притисцима, и сад би да такву Србију уништавају неки Бакићи, Срдановићи и слични којима су лажи о Сребреници и називање светог владике Николаја фашистом једина политичка платформа и програм. Таквима смета српска историја, Српска православна црква и све што је српско.

Узгред, избори зато нијесу само питање тога ко ће замијенити кога. Они су и питање политике, вриједности и погледа на сопствену државу.

Зато је сасвим легитимно питање за грађане Србијем - шта заправо добијају ако свој глас повјере људима чији су овакви ставови дио јавног политичког дјеловања?

Одговор на то питање треба да дају сами бирачи – али тек након што чују шта кандидати заиста мисле, шта су писали и шта су говорили.

Јер у политици се не гласа само за паролу. Гласа се и за ставове који стоје иза те пароле.

"Студентска листа" је антисрпска и издајничка!. Ту дилеме нема.