Поткозарје у пламену: Сјећање на јун 1942.

ПИШЕ: Игор Ремс

Данас је тачно 84 године када је почео погром над српским становништвом у Поткозарју.У односу према српском становништву власти Независне Државе Хрватске користиле су јединствене специјалне методе. Током читаве 1942. године проводили су потпуно „чишћење села“. Становништво би депортовали у логор, куће пљачкали и палили.

Најчешће су ова опустошена села укључена у систем јасеновачких логора. Ту су формиране економије логора, у којима је одређен број логораша радио сезонски на пољопривредним радовима. Доласком зиме они су постали непотребни, па су били убијени. Крајем маја 1942. године и сво србско становништво Босанске и Хрватске Дубице на овај начин депортовано је у логор. Умјесто Срба, у ова два градића колонизовани су Хрвати, најчешће из Херцеговине, као и муслимани из оближњег села Орахове.

У овим акцијама усташа нису поштеђени ни они Срби који су у току 1941. године прекрштени у римокатоличанство. Највећа голгота српског становништва десила се у лето 1942. године. Десетог јуна 1942. године започела је операција „Западна Босна“. Око 30.000 хиљада њемачких и усташко-домобранских војника покренуло је офанзиву на планину Козару, гдје се налазило око 3.500 војника 2. крајишког НОП одреда. Српско становништво поткозарских села спас је покушало наћи на овој планини.

Након што су  немачко-хрватске снаге успеле  да затворе обруч око Козаре, у њему се нашло преко 80.000 цивила. Иако је 17. јула проглашен завршетак операција, немачко-хрватске јединице спроводе „чишћење“ терена Поткозарја, све до друге половине августа. Последице по српско становништво овог краја биле су несагледиве. Преко 68.500 становника депортовано је у јасеновачке логоре. Спровођење у логор пратило је свакодневно убијање цивила.

Мушкарци су одвојени од својих породица.Старији су одмах одведени у Доњу Градину и ту убијени, док су млађи одведени у Логор III – Циглана. По доласку у логор нове групе мушкараца, они из претходне групе били би одведени у Градину и убијени. Део мушкараца одведен је у логор Сајмиште у Земуну. Радноспособни су из Земуна одведени у логоре Трећег рајха, док су они други у суровим условима возом транспортовани назад за Јасеновац. Данима су боравили у пренатрпаним сточним вагонима без хране и воде. Дана 28. августа 1942. године композиција са 5.000 до 6.000 људи, затворених у 79 сточних вагона, ушла је у логор Циглану. Око половине људи умрла је приликом транспорта. Они преживели пребачени су преко Саве у Градину и убијени.

Са подручја Козаре, у логоре је одведено око 23.800 деце до 14 година старости. Преко 10.000 деце доспело је у Логор V – Стара Градишка, 5.650 у села Млака и Јабланац, која су служила као јасеновачке економије, 1.300 у логор Циглану, око 1.300 у логор Сајмиште, док је остатак био у разним привременим логорима на ширем логорском подручју.

У Логору Стара Градишка деца су насилно одвајана од мајки, које су биле или убијене или одведене као радна снага у Трећи рајх. Та деца су боравила на отвореном, све док није у једној згради, ограђеној бодљикавом жицом, основан дечји логор. У собама без намјештаја деца су лежала на поду. Без икакве неге и помоћи, она су у великом броју умирала. Као да усташама није било довољно што су деца умирала од глади и болести, па су их и они убијали. Један дио деце угушен је отровним плином. У храни им је стављано ситно издробљено и уситњено стакло па су умирала у тешким мукама. Процјењује се да је, од око 10.000 деце која су прошла кроз логор у Старој Градишци, спашено 3.000–3.500. Спашавање су извели активисти хрватског Црвеног крста у склопу акције Диане Будисављевић.

Кo је Диана Будисављевић?

Диана Будисављевић(Инзбрук, 15. јануар 1891 — Инзбрук, 20. август 1978), девојачко презиме Обексер(нем. Obexer), била је хуманитарка аустријскогпорекла која је током Другог светског рата спасила 15.336 деце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској.

Деца коју је покушавала да спаси била су са Кордуна, Козаре, из српских села са територије НДХ.Ова акција је била једна од најтежих и по броју спашених најобимнијих хуманитарних акција везаних за концентрационе логоре у Другом светском рату. Умрло је 3.254 деце, током спашавања или одмах по напуштању логора, исцрпљено тортуром, глађу и болешћу, док је 12.082 избављене деце преживело рат.

Била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу.Он  је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протеривања или пљачке имовине за време НДХ. Интересантно да је он био рођак Јованке Броз, девојачко Будисављевић.

Да би сачувала податке о деци коју је збрињавала током рата, водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана деца могла бити враћена својим биолошким породицама.

Имала је подршку уског круга људи, сви који су се бавили спашавањем деце из логора ризиковали су сопствене животе.

Крајем маја 1945. дешава се незапамћено монструозна акција нове власти. Два агента ОЗНЕ односе албуме са фотографијама деце. По налогу Министарства социјалне политике Хрватске од Диане Будисављевић је узета и целокупна картотека деце, иако није била завршена идентификација и репатријација.

Одузимањем документације Диани Будисављевић и њеној сарадници Иванки Џакули, онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја деце. 

„Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју децу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Немачкој, а сада неће наћи своје најдраже”. 

Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији деце, у Министарству Хрватске није прихваћена.

Картотека са 5631 именом пронађена је 2023. године и неки са списка су успели на основу тога да открију своје порекло.

Диана Будисављевић носилац је Златне медаље Милош Обилић и Царица Милица, орден другог реда.

Од Републике Хрватске за свој пожртвовани, хумани и изузетно ризичан рад у спашавању толико деце никада није награђена.