Димитрије Рупел постао је министар иностраних послова Словеније када је она још била у саставу СФРЈ, али ће остати упамћен и по реченици која је веома карактеристична: „Србима можете да радите шта год хоћете. Дан-два ће се бунити, причати… а трећи неће ни знати због чега су то радили.“
Можда у овој реченици лежи срж многобројних проблема, а можда и не, али му се мора признати да је, свесно или несвесно, дотакао болно место српског народа.
Филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ покренуо је лавину реакција, бројне контроверзе и ретке критике оних који су га гледали, али и многих који га нису погледали и који би најсрећнији били да никада није ни снимљен.
Сам уметник је у неколико наврата говорио да му је циљ да продре у суштину зла и да овај филм остави као завештање сопственом, хрватском народу, као опомену да се таквом злу одупре и да му се никада више не препусти у толикој мери.
Масовно, добро сте прочитали. Да, то је кључна реч: масовност огрезла у злочину. Елита, суграђани, сељаци, прве комшије, рођаци, кумови, клер, часне сестре… Злочин који се речима не може описати.
Овим филмом Лордан Зафрановић отворио је питање историјског ревизионизма и покушаја да се истина о злочинима у Независној Држави Хрватској представи на другачији начин.
У Хрватском сабору одржан је скуп на којем су говорили Вукушић, Банић и Шола, оспоравајући размере злочина у Јасеновцу. Према њиховим тврдњама, број жртава је неприхватљив и представља фалсификат, док су се у Јасеновцу, како су наводили, одвијале „радне активности“, а деца из целе НДХ наводно су добровољно долазила на праксу!
Прича о акцији спасавања деце из хрватских логора у НДХ данас је у српској и регионалној јавности присутнија него икада. Изван оквира чисте хуманитарне драме, у позадини се, према тумачењу аутора, одвија суптилна и опасна историјско-политичка операција: системско препакивање истине о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ) и спирање историјске одговорности са Римокатоличке цркве и њеног поглавара Алојзија Степинца.
Да би се деконструисала ова, како је аутор назива, историографска подвала, неопходно је ствари назвати правим именом и осветлити лик, дело и идеолошки профил др Јулија Будисављевића, али и историјске околности његовог брака са Аустријанком Дијаном Обексер.
Ко је био др Јулије Будисављевић?
Јулије Будисављевић потицао је из познате српске личке породице, али је током живота прошао кроз значајне друштвене, верске и националне промене.
Током Првог светског рата, док је радио као млади хирург на универзитетској клиници у Инсбруку, Јулије је упознао Дијану Обексер, кћерку угледног тиролског трговца из изразито католичке средине. Венчањем са Дијаном, Јулије се повезао са аустријским грађанским миљеом и западним културним и верским кругом.
Иако је рођен у православној породици, Јулије је у Загребу припадао угледним друштвеним круговима. Након успостављања НДХ и доношења расних закона, 4. августа 1941. године прешао је у римокатоличку веру. У НДХ је наставио да ради као професор Медицинског факултета и угледни грађанин Загреба.
Др Јулије Будисављевић завршио је животни пут 1981. године у Инсбруку. Сахрањен је на римокатоличком гробљу Вилтен (Wiltener Friedhof), у породичној гробници породице Обексер, родитеља своје супруге. Аутор овај податак тумачи као симбол његовог коначног верског и друштвеног опредељења, далеко од српских и православних корена.
Везе са врхом НДХ, Павелићем и Степинцем
Тврдња да је НДХ била систем који је прогонио Србе често се у ревизионистичким круговима оспорава примером Јулија Будисављевића. Међутим, чињенице о његовом професионалном статусу и друштвеним везама захтевају да се његова улога сагледа у историјском контексту.
Док су стотине хиљада Срба широм НДХ убијане, спаљиване у црквама, одвођене у Јасеновац и страдале на многим познатим и непознатим стратиштима, др Јулије Будисављевић наставио је да ради као лекар и професор у Загребу. Његов професионални положај омогућавао му је контакте са институцијама тадашње државе.
Акција спасавања деце коју је водила његова супруга Дијана захтевала је контакте и одобрења различитих институција и представника власти. Дијана Будисављевић је, уз помоћ сарадника и посредством различитих канала, успела да организује извлачење деце из логора, укључујући Лобор и Стару Градишку.
Након рата, када су комунистичке власти судиле Алојзију Степинцу због његове улоге у ратним околностима и односа са усташким режимом, Јулије Будисављевић и др Марко Видаковић помињу се у контексту сведочења у његову корист. Њихове ставове и мотиве, међутим, неопходно је разматрати на основу доступне архивске грађе и историјских извора.
Три стуба геноцида и манипулација „спасавањем“
Геноцидна политика НДХ према Србима спроводила се кроз физичко истребљење, присилну асимилацију и протеривање становништва.
Ова политика може се сагледати кроз три основна облика деловања:
-Физичко истребљење.
-Хрватизација и присилна асимилација.
-Протеривање.
Други сегмент, асимилација и затирање српског идентитета, данас се, према ауторовом тумачењу, понекад представља као чин милосрђа.
Државни апарат НДХ доносио је прописе који су омогућавали и подстицали прелазак православних Срба у римокатоличку веру, док су на терену забележени случајеви присилног покрштавања, претњи и насиља. У бројним срединама људи су били изложени избору између промене вере и изложености прогону.
Оснивање такозване Хрватске православне цркве (ХПЦ) 1942. године било је део настојања режима да православно становништво стави под контролу државе и потисне његову везаност за Српску православну цркву и српски национални идентитет.
Деца извлачена из логора нису увек могла бити враћена својим породицама, јер су родитељи у многим случајевима били убијени, нестали или депортовани. Део деце смештан је у болнице, прихватилишта и хранитељске породице, укључујући католичке установе и породице. Поједина деца су раздвајана од свог порекла и верског наслеђа, а у неким случајевима мењани су им имена и идентитет.
Зато је неопходно истовремено сагледати и хуманитарни значај спасавања деце и трагичне околности у којима су она одвојена од родитеља и изложена губитку породичног, верског и националног идентитета.
Спирање кривице
Зашто је прича о Дијани Будисављевић у овом историјском тренутку толико присутна у глобалном и регионалном јавном простору?
Аутор сматра да је реч о процесу који треба посматрати у контексту три паралелна феномена:
Умањивања броја жртава у Јасеновцу и ревизије карактера усташких логора, укључујући покушаје да се Јасеновац прикаже искључиво као радни логор.
Расправа о могућој канонизацији Алојзија Степинца, у којима се акција спасавања деце понекад користи као аргумент у ширим расправама о његовој улози и одговорности.
Покушаја да се на основу појединачних примера угледних Срба који су живели и радили у НДХ оспори карактер те државе као расног и злочиначког режима усмереног и против српског народа.
Ове појаве не треба поистовећивати, али их је потребно критички анализирати, уз ослањање на историјске документе, сведочења и архивску грађу.
Губитак душе као „добро дело“
Савремени, материјалистички поглед на свет често полази од логике: „Битно је да је дете преживело, није важно шта је постало.“
Међутим, из хришћанске, светосавске и историјске перспективе српског народа, питање је много сложеније.
Режим НДХ одвајао је српску децу од родитеља, од којих су многи убијени или нестали, излагао их логорским условима и, у појединим случајевима, омогућавао њихово присилно одвајање од сопственог верског и националног идентитета.
Истовремено, спасавање деце из логора представљало је чин од огромног хуманитарног значаја. Дијана Будисављевић и њени сарадници учинили су много да се деца извуку из смртно опасних услова. Та чињеница не може се избрисати, али ни користити као разлог да се умање злочини НДХ или занемари одговорност њених институција.
Дијана Обексер-Будисављевић јесте спасавала децу из пакла логора. Њена акција одвијала се у околностима у којима су за извлачење деце били потребни контакти са различитим представницима власти и институција, укључујући и оне које су деловале у оквиру система НДХ. Та околност сама по себи не значи да су сви учесници акције делили идеологију режима, нити да се одговорност за злочине може изједначити са хуманитарним радом.
Прикривање злочина, умањивање броја жртава и релативизовање геноцида представљају опасност за историјско памћење. Али исто тако, историјска истина захтева да се сваки појединац оцењује на основу проверљивих чињеница, а не искључиво на основу верских, националних или породичних веза.
У расправама међу архијерејима Српске православне цркве повремено се отвара и питање односа према Дијани Будисављевић и могућности њеног црквеног признања. У широј јавности настављају се и расправе о Алојзију Степинцу и могућој канонизацији. Ове теме захтевају озбиљан историјски и црквени приступ, без унапред донетих закључака о мотивима свих учесника.
После признања аутокефалности Македонској православној цркви – Охридској архиепископији, као и бројних спорова око црквене имовине, задужбина, манастира и културног наслеђа које су подизали српски краљеви, деспоти и великаши, питања очувања српског духовног и културног наслеђа остају изузетно осетљива.
Зато је важно да се о историјским догађајима говори одговорно, аргументовано и без заборава. Јер, ако се одрекнемо истине о страдању, губимо могућност да разумемо прошлост. А ако истину тражимо само у ономе што потврђује наше унапред формиране ставове, ризикујемо да и сами постанемо део нових подела.
Делом коришћен текст са сајта Ускок / Стојан Јанковић
За објаву приредио: Игор Ремс
