Симболика преваре или - српски гласови за НИШТА

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Да није било Срба, Јаков Милатовић никада не би сједио у кабинету предсједника државе. Никада. Срби су му вјеровали, носили га на својим леђима, дајући му подршку у увјерењу да ће бар једном у Црној Гори имати човјека на врху који неће понижавати њихове жртве, који неће газити по српском достојанству и који неће сваки свој политички гест мјерити у Загребу или Бриселу.

Али већ на првим корацима показао је да је све била представа, шарена лажа. Сада имамо предсједника који се такмичи у томе ко ће љубазније испунити хрватске и западне жеље, и то најчешће на рачун народа чијим је гласовима изабран.

Најочитији примјер јесте његова изјава дата јуче у Бијелом Пољу, када је упитан за евентуално одузимање књижевне награде „Ристо Ратковић“ Радовану Караџићу. Вајни шеф државе је изговорио:

„Ако то буде одлука СО Бијело Поље, то онда треба поштовати и то је све што имам да кажем.“

И додао:

„То што сте му дали 1993. године, то му се не може узети. Али можете симболичним политичким гестом показати свој однос према оставштини тога човјека, а ви знате мој однос према оставштини тога човјека да је веома негативан.“

Дакле, предсједник Црне Горе сматра да је награда Радовану Караџићу – српском пјеснику и симболу једног времена – нешто што је легитимно одузимати као „симболички гест“. Али тај „симболички гест“ није ништа друго него још једна политичка издаја.

Као да то није довољно, Милатовић је јавно оцјенио да је усвајање Резолуције о Јасеновцу у Скупштини Црне Горе „потпуно непотребна активност“. Рекао је и да ће „15 или 17 милиона евра“ сада бити цијена која ће пасти на терет државе због тих „грешака“.

За њега је дакле, Јасеновац – непотребно. Умјесто да стане у одбрану истине и жртава, он све своди на финансијске калкулације и дипломатске „гестове“. Ни ријечи о невиним жртвама, ни ријечи о усташком геноциду. Само празна, бирократска хладноћа.

Милатовић није крио ни да сматра да Хрватска „има снажнију полугу“ у европским интеграцијама Црне Горе него сама Црна Гора. Звучи као признање вазалног статуса. Умјесто да штити интересе сопствене државе, он прихвата улогу млађег партнера који мора да слуша шта Загреб каже.

А да све буде зачињено цинизмом – најавио је да ће са хрватским предсједником Зораном Милановићем заједно гледати утакмицу у Загребу. Док Милановић пљује Србе и омаловажава све што је српско, Милатовић му прави друштво на трибинама.

Данас је јасно: Јаков Милатовић нема више кредибилитет. Издао је народ који га је изнио. Умјесто да буде глас оних који су га подржали, он је постао ехо сусједних и страних интереса.

Он више нема снаге ни за одборничко мјесто у својој средини. Његова политичка судбина је закована: мртав је, политички, у очима народа који га је изабрао.

И док он сања европске интеграције по мјери Загреба и Брисела, истина је много једноставнија и болнија за њега: Јакова Милатовића данас једва примају и на сабору братства у Дабовићима. Од човјека који је предсједник државе, до тога да више не би могао гласовима да буде ни члан мјесне заједнице у име својих Бјелопавлића и сељана – то је његова права, симболична слика.

Од наде је постао подсмјех, од обећања – издаја, од предсједника – политички покојник.