ПРИРЕДИО: Игор Ремс
На Видовдан, дан дубоког памћења и вишевековне судбине, треба се подсетити на један од најзагонетнијих и најдубљих докумената у историји човечанства – тестамент Александра Великог, односно Лесандра, како је уписано на древној каменој плочи, сакривеној од очију јавности у цркви Светог Јеронима у Прагу
Ова плоча, недоступна јавности и званично „непостојећа“ за академску историографију, носи речи последњег универзалног владара, човека који је мачем и умом ујединио Исток и Запад, и који је своје духовно царство завештао управо – Србима.
Шта пише у том тестаменту?
Истраживач Миленко Николић, након година преданог рада, дошао је до старих књига које откривају садржај те плоче. У делу „Тестамент Александра Великог“, он наводи речи које започињу овако:
„Ми, Александар, краљ Филипа у Македонији, оснивач царства у Грчкој, син великог Јована...
Поштованој српској историји језика...“
У тим редовима, Србима се указује посебна част — као чуварима вредности, као носиоцима врлине, као наследницима културе слободе и братства.
Ко је био Лесандар?
Човек који је више волео познање Васељене него војничко освајање света.
Онај који је на смарагдној плочи код Ниниве урезао „Законе људске“.
Творац толеранције, први који је уважавао обичаје и веровања поражених.
Онај који је последње богатство поделио пријатељима – а са собом понео само „Наду“.
Онај, како кажу, који је тражио да са одра висе његове руке, да сви виде да тамо где иде не носи ништа.
Наслеђе српству
Овај тестамент није само хронолошки траг, већ порука за векове:
да врлина, знање, чојство и слободарство остану уписани у биће народа.
Да потомци не забораве да је неко једном давно, у часу смрти, завештао нешто што надживљује царства – достојанство духа.
Данас, на Видовдан, сећамо се не само Косова, већ и онога што је утиснуто у саму судбину — да није величина у сили, већ у духовном позиву човека да буде бољи.
Историја се не мери само оним што је званично – већ и оним што живи у памћењу народа.
А овај тестамент, ма како скривен, говори јасније него многе књиге.
Тестаменат’ од цара Александара — записан’ у камен, на Видовдан:
Ја, Александар, син’ Филипов, цар велик, господар над народи и земљи от Исток до Запад, от планин’ до голему воду, што сам мач носил’ и правду делил’ — ево, у последњи дан, пишем реч што ће у камен стојит’, докле се време не сасуши.
Записујем у камен, с мојом руком, не да се чита — него да се памти.
Не ради славу, него ради истину.
Јер истина је ово:
Име србско било је знано.
Не од јуче, ни од прекјуче — него од старине, кад се свет тек кретао под небесом.
Ја сам га слушал’ међу народи што не клону, међу они што су корак имали ко планина.
То име није било ни поданичко, ни робовско — него чојско, право и часно.
Зато, вама, Србљем и Месагетима, остављам овај тестаменат, не да га носите, него да га живите.
Не давам вам царство, дав вам завет.
Чувајте реч. Чувајте образ.
Не туђите се сами себе, јер кад се човек одрече корен, онда више не расте.
Нека се зна, за они што ће дојду:
Александар, цар над цареви, уписа свој последњи завет у камен, а у томе камену рече — Србљи да чувају Исток и Запад, јер у њима је мера.
Ко ће да слуша — нека слуша.
Ко неће — нека прође.
Ал’ камен ће остати. А реч у камену не лаже.
(Преузето са сајта "Истинита историја")
