Записи у камену: Прича о Мидгарду, Небеским Иглама и Роду

У Дааријском Круголету Числобога налазе се подаци о 27 Земаља које постоје у нашем систему Јарила Три-Светлог.

Три Девјат Земаља, о којима се често говори у руским народним бајкама, то су три система која су објединила по девет Земаља.

„Планета“ је савремена ријеч. Преци су „планете“ називали Земљама — Мидгард-Земља.

Према Мидгард-Земљи постоји посебан однос, будући да је то посљедња (по)гранична Земља. Таквих Земаља смјештених између Таме и Свјетлости било је шеснаест — по четири на сваки „рукав“ (спиралу) Галаксије. Све Земље, осим Мидгард-Земље, уништене су током Друге Асе. Мидгард је средишња Земља и на њој се укршта много Путева, а Мидгард стоји у средини Раскрснице Путева, зато су и Игле Небеске биле овдје.

МИДГАРД: РАСКРСНИЦА ПУТЕВА
Ми (Раса) први смо, након 1,5 милиона година, на Мидгарду. Прије тога је Мидгард-Земља била празна. Медузе и диносаурусе донијеле су цивилизације које су насељавале Мидгард прије Расе, и зато су и медузе, и диносауруси, као и многе друге животиње које и данас живе на Мидгарду, древнији него Раса на Мидгарду.

Мидгард је занимљив по томе што је само овдје било осам Небеских Игала. Постоје Земље (планете) моно-живота, на примјер, гдје живе само тигрови или само антилопе. Земља као што је Мидгард — таквих Земаља је веома мало — јесте мјесто гдје се укршта много Путева (осам). Постоје и Земље гдје се укршта један, два или пет Путева.

Путеви немају директну зависност од димензионалности (мјерности). На примјер, постоји једна Игла и постоји један Пут за улазак на ту Земљу, независно од димензија оних који живе на тој Земљи. А на Мидгарду је једноставно осам Путева — раскрсница. И док људи није било, Игле су постојале. Њихово стварање не зависи од присуства људи, већ зависи од положаја Земаља (планета)...

ВАЈТМАРА И ВИМАНА
Вимане су мале летјелице, направљене од материјала којих иначе нема на Мидгарду. Иако се наводи да су биле од „гвожђа“, то гвожђе је веома специфично — налик сферама, какво је, на примјер, Урал-Камење. Заправо, нико тачно не зна њихову праву природу. У питању је структура која задржава своју форму све док постоје људи, слично куглама које служе као мисаоне форме. На Истоку су се људи овим концептом озбиљно занели, али томе не би требало робовати, јер човјек не може скочити изнад сопствених могућности. Баш као што је приказано у књизи Сергеја Алексејева „Прстен принцезе“, ове форме постоје само док постоје и сами људи.

Са друге стране, Вајтмаре су међупланетарни бродови, чији је материјал такође сличан Урал-Камену. „Ниво“, односно моћ самог брода, директно зависи од онога ко њиме управља, односно од његовог капетана.

Вајтмаре се могу слободно кретати унутар Сунчевог система, али путовање између Јарила и Ингард-Земље класичним летењем није могуће. Разлог за то је што се Вајтмара креће кроз Небеске Игле. Унутар Сварожјег Круга нико не путује без Небеских Игала, јер би у супротном путовање трајало предуго и једноставно не би било довољно времена. Нажалост, на Мидгард-Земљи су све пријемно-предајне станице разрушене, тако да Небеских Игала овдје више нема.

Ове Игле се иначе формирају саме, према Кону Бога Вишења, и функционишу као споне између звијезда. Њихово стварање зависи од космичких циклуса, тачније од међусобног положаја звијезда и њиховог односа према изворном сјају Ра-М-Ха.

Када је ријеч о „сигању“ (скакању или просторном телепортовању), тај процес се не обавља без адекватне заштите. Тај скок кроз простор врши се искључиво унутар Брода.

КРОВИНУШКА
„Трубу“ (канал, везу кроз вријеме) Преци су стварали за своје потомке... Слагали су и распоређивали Каменчиће... Како другачије сачувати Памћење Рода и пренијети га потомцима који ће се наћи у Тами? Људи умиру, дрвеће се посијече, али Горе (планине) памте. То је попут Небеске Игле — како другачије да пренесеш нешто одавде „тамо“, кроз триста и више година?

Каменчићи су заправо „биљежница“ у коју су писали наши Преци, а у коју сада пишеш и ти сам, за оне који ће послије тебе живјети на Мидгарду.

Човјек нема довољну снагу ума да помјери цијелу Гору, али Каменчићи од којих су Горе састављене сложени су за Наше — за оне који ходе Путевима Предака. На крају крајева, нису сви Каменчићи створени директно од стране Природе (При Роде); много је оних које су наши Преци сами направили својим рукама, као рукотворине.

Зато је за Мидгард то од суштинског значаја: ако би се помјерила цијела Гора, то би сурово утицало на саму Природу (При Роду). Међутим, ако узмеш Каменчић који су Преци оставили баш за тебе — а онај који је теби намијењен никада нећеш побркати, нити ћеш туђи узети — и пренијећеш га даље кроз „трубу“ (вријеме), тиме се Природи не наноси никаква штета. То служи искључиво на добробит самог Рода.

Што се тиче рударских јаловишта (терикона) и огромних „рупа“ у земљи које прави модерна индустрија, то за Природу (При Роду) није само обична штета; то директно утиче на психу људи. На примјер, прије тога домороци (негри) нису лудјели; нису ратовали, нити је међу њима било људождерства — то се дешавало само по налогу Вуду жреца, који су у тим стварима били веома напредни. Али, чим су на њиховој земљи пронађени нафта и гас, тада су почели и ратови и људождерство.

Преци и Прашчури (првопреци) читали су и слали записе директно на Душу и на Пут. Како је то било у стара времена, када су предсказивали будућност? Они тада нису могли прорачунати тачно „име и презиме“ конкретне Душе која ће се утјеловити у свијету Јав кроз 300 или 500 година. Зато су своје записе усмјеравали на Пут Рода — односно на све оне Душе које ће тек доћи у Јав.

Бригу о својим потомцима кроз вријеме Преци су записивали и утискивали у Каменчиће. Све се у свијету мијења, али Каменчићи све то чувају. Тамо гдје данас можеш да „чујеш“ Каменчиће, то значи да су твоји Преци у том крају, на тим земљама, некада читали своје записе. Тамо су се држале Службе. Заиста је било потребно служити са великом преданошћу да би се нешто утиснуло у обичан Каменчић за тебе, који ћеш ту проћи тек након неколико стотина година. Преци су то стварали (генерисали) за своје потомке, а када ти данас дођеш на то мјесто и то чујеш — ти заправо улазиш у резонанцу са њима. А чиме то резонујеш? Својом Крвљу (Крвушком).

Ипак, они то нису начитавали за неког конкретног „мене“ или „тебе“, већ за све потомке Рода без разлике. Преци нису могли поименично да израчунају који ће од потомака успјети да допјешачи до тог мјеста кроз вјекове, али је запис намијењен свакоме ко успије до тамо да стигне.

То је зато што вас повезује крв... То је начин на који су Преци звали своје потомке: „кровинушка“ (моја рођена крв). Баш за те своје „кровинушке“ они су начитавали записе, знајући да ће њихова крв једног дана доћи на ту земљу, угледати Каменчић и чути шта су Преци у њега утиснули. Тада ће та „кровинушка“ узети тај Каменчић и понијети га даље, чиме ће заправо показати бригу за оне који ће послије ње из истог Рода доћи у свијет Јав. Зато и ти чини оно што ти је дужност — за земљу, за Богове, за Род. Све то носиш у себи; због тога и чујеш зов ове земље, као и шапат и говор Каменчића. То заправо „кровинушка“ говори унутар „кровинушке“ (крв предака проговара у крви потомка).

Помјерити цијелу Гору значи нарушити ред, али подићи мали Каменчић и пренијети га тамо гдје ти Душа налаже — на то има потпуно право сваки потомак.

Превела: Слађана Лазић

Приредио: Игор Ремс