Из Бара у непознато: Путовање које ће промијенити један живот

Ауторка: Слађана Печурица

КЊИЖЕВНИ ФЕЉТОН

| Из романа „Свјетионик на ивици свијета“ |

1/3 Саманта напушта Бар и преко Дубровника стиже у Барселону, не слутећи да је пред њом сусрет који ће промијенити све.

...................................................................

ПРЕДГОВОР

Неке приче не почињу љубављу. Почињу немиром. Почињу осјећајем да живот који живимо више није довољан и да негдје, иза границе познатог, постоји одговор који још нијесмо спремни да чујемо. Ово није прича о савршеној љубави. Ово је прича о путу, изборима, сумњама, сусретима и оним тренуцима када човјек схвати да се више не може вратити на мјесто са којег је кренуо.

Јер, постоје путовања након којих се кући не враћамо исти. Градови у овој причи нијесу само кулисе. Они су живи трагови људи који кроз њих пролазе. Море памти одлазке. Старе улице чувају тајне. Зграде имају своје нијеме приче, а свјетла великих градова понекад освијетле управо оно од чега смо годинама бјежали. А негдје између Бара, Дубровника, Барселоне и Париза, двоје људи који нијесу тражили једно друго пронаћи ће нешто што ће их натјерати да преиспитају све у шта су вјеровали. Можда је управо то смисао путовања. Не да стигнемо негдје. Већ да успут пронађемо себе.

I ДИО: СВЈЕТИОНИК НА ИВИЦИ СВИЈЕТА ПУТ КОЈИ ПОЧИЊЕ НА ЈУГУ

Поглавље I:

Море које памти

Саманта је одувијек вјеровала да море памти људе. Тог дана док је стајала на пространој тераси у Бару, док је сунце тонуло иза линије пучине и док се ноћ тихо спуш̣тала над јадранску обалу, остављајући на води трагове боје бакра и злата, пред њом се пружала лука чије су огромне дизалице и бродови свијетлили у мраку — као подсјетник на монументалну изградњу Луке Бар, пројекта који је деценијама обликовао судбину овог града, отварајући Црну Гору према свијету и повезујући је са далеким морима.

Саманта је гледала према луци и помислила како су кроз тај исти простор, много прије ње, пролазиле туђе амбиције, наде и планови. Она је сада имала само свој кофер, биљежницу и нејасан осјећај да мора кренути.

Али можда ниједно велико путовање не почиње онда када човјек направи први корак. Можда почиње много раније — у тренутку када схвати да више не може остати тамо гдје јесте. Црногорско приморје дисало је оним спорим, старим ритмом који су познавали само људи рођени уз море.

Мирис борова мијешао се са сланом влагом, а далеко на хоризонту бродови су изгледали попут сјенки које клизе између два свијета. Како је ноћ одмицала, са терасе је гледала како се сунчева свјетлост полако разлива по површини Јадрана. Лука Бар била је већ будна. Бродови су се помјерали споро, готово достојанствено, док је град почињао свој свакодневни ритам.

Саманта је вољела та јутра. Вољела је тренутке прије него што се град потпуно пробуди, када човјек још може да чује властите мисли. На столу поред ње стајала је кафа, а поред ње отворена биљежница. Није знала шта ће тог дана записати. Знала је само да жели да оде. Не заувијек. Само довољно далеко да поново чује себе.

У посљедње вријеме имала је осјећај да јој се живот претворио у низ унапријед одређених корака. Посао, састанци, путовања, семинари, догађаји, људи који су од ње очекивали да увијек зна шта жели. А она више није била сигурна. Зато је одлучила да спакује ствари. На кревету је стајао велики кофер Луј Витон, који је раније добила на једном међународном модном догађају у Милану. У њему су биле пажљиво сложене ствари, неколико књига, биљежница, мапа, личне ситнице и сребрни привезак који је увијек носила са собом.

Чезнула је за правом авантуром, изазовом који ће јој пробудити дух и одвести је изван свакодневице. Све је било спремно. Недостајала је само одлука да заиста крене. Саманта је још једном погледала кроз прозор. Море је било мирно. Као да јој је говорило да је вријеме. Узела је кофер. И отишла.

Пут према Дубровнику

Сјела је у свој ауто. Путовање је почело рано ујутру, док су први зраци сунца обасјавали обалу. Пут између Бара и Дубровника био је један од оних путева који се памте цијелог живота. С једне стране простирало се море — бескрајно и тамноплаво, док су се са друге уздизале планине, сиве и поносне.

Саманта је возила полако, уживајући у сваком звуку мотора који је сјекао приморску тишину. Будва је остала иза ње, а затим су услиједили Бококоторски залив, Котор, Пераст, Рисан и Херцег Нови. Пут је пратио обалу, пењао се и спуштао, отварајући сваких неколико минута нови призор. Саманта је возила спорије него иначе. Није журила. Бока јој је дјеловала као мјесто које човјека присиљава да успори. Планине су се спуштале према мору, камен је свјетлуцао под сунцем, а мале куће уз обалу изгледале су као да су вијековима чекале управо овај тренутак. Када је прошла Дебели Бријег и оставила Црну Гору иза себе, осјетила је необичну лакоћу. Као да је граница била више од линије на мапи. Била је то граница између живота који је познавала и онога што тек треба да се догоди. У Дубровнику се задржала кратко.

Град је био познат, а ипак јој је тог дана дјеловао другачије. Камен, зидине, уске улице и море подсјетили су је да ниједан град заправо није само оно што видимо. Сваки град има слојеве. Неки су видљиви. Други чекају да их неко пронађе.

Аеродром Ћилипи

Аеродром Ћилипи, неколико километара јужно од Дубровника, био је мали и миран. За разлику од великих европских аеродрома, овдје је све имало неку готово породичну атмосферу. Путници су сједили уз велике прозоре гледајући писту. Саманта је предала свој Луј Витон кофер и сјела поред стакленог зида. Авион за Барселону требало је полети за четрдесет минута. Док је чекала, неколико људи се окренуло за њом. Саманта је била висока, витка, али не крхка. Имала је држање какво су некада описивали антички писци када су говорили о краљицама. Њена коса, тамна и благо таласаста, падала је преко рамена попут сјене. Кожа јој је имала топлу боју маслине, а очи изразито црне, крупне и косе — дубоке и смирене. Она је била фатална заводница која је плијенила пажњу својим изгледом и изванредним интелектом, па је њено име остало упамћено као синоним за елеганцију, снагу и харизму.

Задивљивала је људе бритким умом, преговарачким способностима и рјечитошћу, а самопоуздање, снажна воља и изражен карактер омогућавали су јој да лако успоставља добре односе и да се сналази у најразличитијим друштвеним ситуацијама. Њен изглед додатно су наглашавали витка фигура, грациозан стас и проницљиве очи, док су интелигенција и начин размишљања остављали снажан утисак на свакога ко би јој се приближио. Спој љепоте, памети, одлучности и природне елеганције чинио ју је женом којој су многи радо излазили у сусрет. Можда је управо зато многима дјеловала као лик из неке друге епохе.

Барселона

Када је авион слетио на Аеродром Ел Прат у Барселони, свијет је одједном постао гласнији. Огроман терминал био је пун људи, језика и покрета. Свјетла су се рефлектовала на стакленим зидовима, а велики екрани су приказивали летове из цијелог свијета. Саманта је узела кофер и кренула према излазу. Није знала да ће управо у овом граду почети путовање које ће промијенити све. Прије Барселоне постојала је само она. Дјевојка са кофером Луј Витон, увијек спакованим до пола — јер никада није знала да ли долази или одлази. Путовала је много, читала још више, учила градове као језике. Била је путописац, списатељица, жена између семинара, дебата и модних писта, увијек у покрету, увијек на граници између припадања и бијега. Није вјеровала у судбину. Вјеровала је у избор. И баш зато није знала да ће јој се живот промијенити у метроу, у граду који никада није планирала да заволи— Барселони.

Град који вас пресретне

Барселона није град који се посматра. Барселона се удахне. Барселона не чека да јој се приближиш. Она те пресретне. Узме вас за руку, повуче кроз улицу, проведе поред излога, тераса, тргова и старих фасада, а онда вас остави пред нечим што нисте очекивали. Тако је Саманта ушла у град с лакоћом некога ко је навикао на доласке, али не и на задржавања. Смјестила се у луксузни хотел чија је архитектура савршено спајала каталонску традицију и модерни престиж, простор у којем је све одисало миром прије него што закорачи на ужурбане улице. Град је био пун људи. Чули су се различити језици, смијех и музика, а мириси хране мијешали су се са мирисом мора и топлог асфалта. Имала је план — увијек је имала план — неколико дана, неколико биљешки, неколико фотографија које ће касније послужити као доказ да је била ту.

Градови су за њу до тада били фусноте у биографији једне жене која је знала много, али је осјећала опрезно. Барселона је то промијенила већ први дан. Смјестила се у луксузни хотел чија је архитектура савршено спајала каталонску традицију и модерни престиж. Све је одисало миром прије него што је закорачила на ужурбане улице. Саманта је одлучила да упознаје град корак по корак. Шетала је чувеном Ла Рамблом, посматрајући уличне умјетнике и шаренило тезги са цвијећем, када ју је магнетска привлачност звукова и мириса скренула са главне стазе право ка срцу старог града. Коракнула је под гвоздени свод легендарне пијаце Ла Бокерија. Био је то читав један скривени, ужурбани град у малом, визуелна симфонија и права атракција која је одмах очарала њена чула.

На огромном простору, подијељеном у стотине савршено уређених тезги, свега је било у изобиљу. У ваздуху се мијешао опојни мирис зрелих наранџи, свјеже цијеђених егзотичних сокова и медитеранског сунца. Поглед су јој привлачиле пирамиде јарког тропског воћа, мирисни зачини са свих страна свијета и традиционални шпански специјалитети изложени са посебном естетском пажњом. Та живописна мјешавина гласова локалних продаваца, боја и свјежине учинила је да Саманта на тренутак застане, фасцинирана енергијом мјеста гдје је Барселона дисала у свом најчишћем облику.

Излазећи из живописног шаренила Ла Бокерије, Саманта је наставила шетњу, дозвољавајући граду да је води. Прошла је поред таласасте фасаде Каза Батљо, фасцинирана облицима који су пркосили традиционалној архитектури, а онда се упутила ка монументалним торњевима који су доминирали небом Барселоне – Саграда фамилија. Стала је испред те невјероватне базилике, посматрајући камене детаље који су изгледали као да су израсли из саме природе. Знала је причу о њеном творцу, Антонију Гаудију, генију који је четрдесет три године свог живота посветио овом грандиозном дјелу.

Његова визија рађала се кроз цртеже, планове и сложене макете, док је геометријом и облицима надахнутим природом стварао архитектуру какву прије њега готово нико није замислио.

Те давне 1926. године, старац у изношеном одијелу, без докумената, замишљено је прелазио улицу, запутивши се према цркви Сант Фелип Нери, као што је то чинио готово свакога дана, када га је ударио трамвај. Због скромног изгледа и чињенице да код себе није имао никакве документе, пролазници га нису препознали. Сматрали су га обичним сиромахом и одвели га у Хоспитал де ла Санта Цреу, болницу намијењену сиромашнима. Три дана након несреће, 10. јуна 1926. године, Гауди је преминуо. Саманта је још тренутак гледала у камене облике пред собом. Помисли како је живот понекад необично неправедан: човјек који је створио дјела пред којима ће генерације застајати, у свом посљедњем тренутку изгледао је свијету као неко кога нико не познаје. Можда је управо у томе била највећа поука – да вриједност човјека никада не можеш процијенити по одијелу које носи, новцу који има или начину на који га свијет на први поглед види.

Неке величине пролазе поред нас тихо, готово непримјетно, док не схватимо колико смо заправо били близу нечему великом. Схватила је велику животну поуку која се крила иза овог камена – велика дјела надживљују своје ствараоце, а пролазност тијела је небитна ако иза човјека остане вјечност. Гауди није умро на тој улици, он је наставио да живи у сваком луку, сваком стубу и сваком зраку сунца који се преламао кроз витраже базилике.

Права вриједност човјека не мјери се оним што носи у џеповима док хода улицом, већ оним што оставља свијету када са ње оде. Испуњена том снажном спознајом, кренула је даље, спуштајући се низ степенице оближње станице метроа, несвјесна да је тамо чека њен сопствени судбински сусрет.

(Наставиће се: "Судбински сусрет у Барселони".)

Напомена: Роман је фикционално дјело; стварне локације и историјске личности дио су књижевног амбијента