ЈАСЕНОВАЧКА ЖИЦА
Мама, желим да идем на другу страну,
иза жице,
тамо гдје лете слободе птице.
Ноћу се овдје плашим,
чујем само злослутне грабљивице.
Стрпи се кћери,
и иза жице опасност вреба,
дођи под скут радости моја.
Страх хара,
иза угла црна смрт вреба.
Али мама, ја бих да се играм,
гдје су се скрили Милош и Јана
да нису и они на пут вјечни отишли.
Зашто се свјетлост крије
и влада злослутна тама?
Усни моје несрећно чедо,
моје су груди постеља мека,
читав свијет радости моја;
пут за вјечност,
твоја посљедња чутурица млијека.
Зашто ме мајко кријеш,
од кога?
И сама си рекла да нас чува милостиви Бог,
он путеве наше кроји,
зашто иза жице нијем стоји?
И Бог понекад заћути кћери
када нас к себи силно зове.
Са јасеновачке пољане пут нам кроји,
тамо гдје вјечност дане не броји.
Ја бих да кренем мајко на тај пут,
онај чика нас зове, страшно је љут.
Да ли и њему Бог милост даје
када нас једно за другим у рај шаље?
Не знадем кћери, али слушај мајку
пој молитву свевишњем Богу.
Пој и када те из моје отргну руке
када чујеш јаук и страдалничке муке,
пој чедо, јер те чекају иза жице
и Милош и Јана и све јасеновачке небеске птице.
ЕВО НАШЕ ДЈЕЦЕ
Препунише се бездани српском чељади,
бездани, од страха дјеце саздани,
од страха док им крваве капље квасе лице,
надвила се авет над страдалничке Прибиловце.
Село мученика прогута јама Голубинка,
низ ждрело клизе загрљене мајке са нејачи,
док крвник над јамом бездушно кундачи,
над мученичком смрћу се јуначи.
Све до једног у загрљају здружени леже,
луч живота се гаси, душе ка Богу теже.
'Мјесто успаванке крици опело држе,
док крвави обљесци ножа очиње гњездо прже.
Задрхти кам херцеговачког краса,
задрхтало тле од вапаја дјечијег гласа;
вади нас тата из мрака, отишле су зле хорде
кости наше освештај, спаси нас судбине горде.
Ране су наше напукле бразде,
спржено сијеме на небесима клија.
Пепео сиви бура Херцеговином разноси,
преклани, у јаме бачени па спаљени,
два пута се ка небу ваздигнули.
КРВАВА ГЛИНСКА БАЈКА
Не нариче више мила ми сеја,
не чује се ни сломљена српска мајка,
посјечена је ноћас задња глинска молитва
још једна у низу крвава бајка.
Преко црквеног прага тече ријека
црвена од крви што се претаче,
мајчин ми ђердан под грлом злотвор наче,
немам гласа сејо, само икона на зиду нијемо плаче.
По иконостасу падају крваве искре,
црквене двјери раскрилиле небесна врата,
немамо куда сем ка милом Богу поћи;
помилуј нас Боже, зла коб и мене за руку хвата.
Под црквеним сводом Богородичиног скута
смрт хара, бјесомучно по олтару лута:
једно за другим брат брата на прагу вјечности дочекује,
крвници сјеку класје рода мога, зло бритко пирује.
А ја те призивам Пресвета Богородице
руком својом помилуј истине крваво лице.
Закрили и спаси своју дјецу бесмртности,
на капији раја упиши у књигу вјечности.
РАНЕ
Што видјесте очи моје не видјеле никад више
Забораву истину не дам историја још се пише
Крвавим пером слике ужаса се саме ређају
Лажима се бране злотвори сјећања нам вређају.
Кап по кап крви што са прекланог врата капа
Да ли са мајчиног сестриног или мога брата
Болни су ђердани нашег српског рода
Правда нам је тешко достижна као и слобода.
Што сте чуле уши моје не чуле никад више
Прогутај тишино крике усни крвава ноћи тихо и тише
Још одзвања хук смртног ропца
Палих душа дјеце жена логораша Јасеновца.
Дрхти срце распукло се убило те време није
Теци сузо док из ока има шта да лије
Хоћемо ли опстати и за овог вијека
Или нам се опет спрема нова крвава ријека?
Склопићу очи док ме Дара гледа
Погледом страха испод сивог неба
Дрхтаву руку ставићу на свјежу рану
Вечерас ми из ока мјесто сузе кап крви кану.
(Радмила Ђурђевић Вукана)
О ауторки
Радмила Ђурђевић Вукана Рођена је 16. марта 1979. у Бенковцу.
Ратна збивања августа 1995. учинила су да као гимназијалка заједно са породицом напусти свој дом и да се нађе у крајишкој колони пред налетом злогласне акције етничког чишћења познате као "Олуја".
Као и све Крајишнике, на том путу без повратка пратили су је неизвјесност, брига и страх. У Србији, у Београду започиње нови живот који је свако крајишко дијете натјерао да прије времена одрасте. Борба за живот, за боље сутра постаје свакодневица.
Започету у родном крају, гимназију је завршила у Старој Пазови(1997), потом је дипломирала као економиста за туризам у Београду (2000), гдје данас живи и ради.
Љубав према поезији и литератури уопште навели су је на пут сопственог трагања, као и на пут трагања и пјесничке борбе за истином. Након пјесничког првјенца "Зенит свјетлосне луче", збирка "Бесамртна градина" нас води путевима завичаја са жељом да пронађе корјење крајишких предака. Видно очувана сјећања оживљавају се пјесничким сликама које су извесно свједочанство и драгоцјени допринос у опстанку и трајању нашег народа на крајишкој граници.
