ПИШЕ: Милена Зорановић
Постоје Људи који се памте. Постоје догађаји који се памте по тим Људима. Постоје времена која обележе ти Људи. Не дају се забораву. Не прекривају се и сакривају трагови постојања таквих Људи. Све зависи од нас. А ових, али и свих претходних дана живе сећања на Мирсада Мирзу Кургаша. Баранина, не по рођењу већ по стварању и давању граду у коме је живео. Та сећања су лековита. Јер памтити Мирзине маршеве против бушења јадранског подморја али и онај ,,Марш против мафије Подгорица-Цетиње“ дају снагу да се издржи.
Није лако, али је је људски - памтити Мирзину осуду бесправно одузете вакуфске имовине у Бару, солидарност са православним суграђанима којима је власт покушала одузети црквену имовину и практично забранити веру, али и Његову посвећену и беспоштедну борбу за војну неутралност Црне Горе.
А Бар, сигурна сам, памти Мирзин глас разума. Његово кућно васпитање да увек стане уз обесправљене, уз оне којима је помоћ потребна. Мирза је и улицу прелазио темпом онога који заостаје да му буде подршка у случају да закасни и укључи се црвено светло на семафору.
Одговоран према себи и својој заједници, Мирза је стојички подносио хапшења, неразумевања, самоћу и онда када је био окружен масом. Праштао је онима који мере мером својих живота па нису схватали његову храброст, поштење, искреност, доследност,...
Они који у свему траже скривени мотив, а такви су се врло често налазили у Мирзином окружењу, тражили су тајну његове одлучности и борбености не знајући да се она крије у Његовој човечности. Борац и револуционар, ношен идејама заједништва и правичности, корачао је први а остали за њим. За Мирзу јунаштво и чојство нису имали цену.
Да ли је вредело? Да ли је траг Мирзиног присуства у животу Бара, довољно дубок за данашње безличне, аморфне креаторе свакодневног живота града? Да ли их је стид јер принцип владања је исти, а све остало су нијансе? Мирзина љубав, посвећеност, кристално јасан став борбе за право и правду воде бољитку заједнице.
Ових се дана калкулише о називу те нове зграде, васпитне јединице ВРТИЋА, за коју се и Мирза борио срцем и знањем. Радује ме да сам у групи оних који верују да би Мирзино име на улазу у зграду те васпитно образовне јединице, било лековито и подстицајно да нам деца одрастају знајући да критичко размишљање и деловање води бољитку заједнице. Мирзини примери, личног одрицања у корист јавног добра помагаће у радостима заједничких успеха нашег града.
За све остало потребан је проток времена од двадесет година. До тада ... Нисам сигурна да ће ко имати да негује идеје које је Мирза ширио - јер површност, незаинтересованост и лењост освајају и постају пожељне категорије.