Bože, okreni se Cetinju i pomozi mu da dođe sebi!

PIŠE: Emilo Labudović

Žao mi je Cetinja. Žao mi je njegovog strmoglavog pada s lovćenske visine u kaljugu i bljuzgavicu u kojoj je nemoguće ostaviti ljudski trag. Žao mi je Cetinja. Žao mi je crnila njegovog mraka koji je zagasio sjaj njegove sjajne prošlosti, njegovih Obilića medalja, sjajnih toka i džeferdara, Ordena Heroja… Žao mi je slomljenih krila njegovih orlova nad Orlovim kršem.

Žao mi je Cetinja. Boli me njegova tuga, bude me njegovi leleci, plač ucviljenih majki. Mrače mi vidike njegove crne marame, njegove crne košulje, njegov muk koji se čuje do neba i do Boga. Bože, zar si i ti okrenuo leđa Cetinju?

Žao mi je Cetinja. Žao mi je njegovog čestitog bratstva Martinovića, njihovog mjesta na najsvjetlijim stranicama istorije, stranicama kojima smo se svi ponosili. Žao mi je, do bola mi je žao dvanaest rana kojima je, strijelama ludila, ranjeno Cetinje, ludila koje je, kao bokori bunike, potajno i dugo gajeno u njegovim najmračnijim ćoškovima. I još se gaji. Žao mi je cetinjskog kamenja koje ćuti vrisak za Vukanovim i Jovanovim nedovršenim domaćim zadacima i nedoigranim utakmicama.

Žao mi je Cetinja i žao mi je svake ružne misli i svake grke riječi kojima sam često tumačio njegov decenijski udes i njegovu nesreću. Žao mi je Cetinja koje je davno poginulo, Cetinja koje je izvršilo samoubistvo, pogodivši sebe posred srca. Žao mi je Cetinja jer su ga unakazili, unazadili i svalili na dno dna baš oni koji su ga, navodno, najviše branili. Branili od koga i od čega? Od njega samog, od njegove suštine, od njemu najbližih. Žao mi je Cetinja jer su ga ovim stanjem, stanjem paranoje, socijalne patologije i ludila kljkali i filovali decenijama. Trpali ga tovarima mržnje, sebičluka, osionosti, i pretvarali ga u svojevrstni koncentracioni logor u koji se ulazilo samo uz „zelenu kartu“ sa Belvedera.

Žao mi je Cetinja koje i danas tetura opijeno vinom nepriznavanja zla kojim je obuzeto. Žao mi ga je, jer i večeras govori tuđim glasom, glasom punim ijeda i mržnje, adresirane na adrese daleko od sebe. A sve je do njega, iz njega i samo na njegovu štetu. I ludilo, i izgub, i tragedija. Žao mi je Cetinja jer ga baš „njegovi“ opet guraju u grotlo mržnje prema drugima, mržnje koja mu se, poput bumeranga, stalno vraća i čini još pijanijim. Jer baš oni koji su ga koliko do juče „branili“ od nepoželjnih, od izmišljenih dušmana, od neprijatelja koje su neki drugi proglasili dušmanima, danas su se ili sklonili u mišje rupe ili, poput gladnih hijena, kevću za tuđim tragovima.

Žao mi je Cetinja, jer se, usred tišine kojom ga je opasala Biljardina „stogodišnja tuga“, čuje jeziva škripa zarđalih pera kojima se prepisuju stranice novosadsko – beogradskog „majn kampfa“ stokupljevine koja se krije iza studentskih indeksa.

Žao mi je Cetinja, tog gorostasa čiji se glas čuo širom svijeta, jer noćas u njegovo ime govore oni koji su se žestoko ogriješili o njegovo ime, njegovu tradiciju i njegovu slavu. Govori s konca i konopca skupljena gomila anonimusa koja, bez ikakvih zasluga, prisvaja pravo da govori „u ime naroda“. Koja govori plaćenim glasom, glasom kojim Cetinje nikada nije govorilo i nikad ga nije razumjelo.

Žao mi je Cetinja koje, nesposobno da sebi prizna, da se suoči sa svojom slikom u ogledalu istine, za svoj sunovrat traži odgovornost na adresama na kojima ona ne stanuje. Žao mi je Cetinja zato što se baš njegova „prva adresa“, koja je, sve do juče, siktala otrov zmije kamenjarke, danas posipa pepelom, odriče svoje i proziva odgovornost drugih. Taman kao i onaj koji je, naoružan istom mržnjom i istim arsenalom, donedavno stolovao u prestonoj predsjedničkoj rezidenciji

Žao mi je Cetinja, jer Cetinje i svi oni koji su se u njega kleli, nije sposobno da se okrene sebi, otvori oči i konačno spozna istinu da ga niko ne mrzi već ga samo žale. A slavno Cetinje nije zaslužilo ničije sažaljenje! Osim možda svoje.

Bože, okreni se Cetinju i pomozi mu da dođe sebi!