PIŠE: Igor Rems
Celi plato, zaravan ili vrtača je sačinjen od crvene zemlje. Crvena zemlja, u geološkom i pedološkom smislu, najčešće se odnosi na tera rosu (ital. terra rossa - crvena zemlja), specifičan tip zemljišta koji je karakterističan za kraške predele. Tera rosa nastaje dugotrajnim procesom hemijskog raspadanja krečnjaka i dolomita pod uticajem vode, atmosferskih prilika i organskih kiselina. Kada se krečnjak rastvori, ostaju nerastvorljivi ostaci (glina, oksidi gvožđa i aluminijuma) koji čine osnovu crvene zemlje. Čudno mi je bilo da bez obzira kada ovde dođem na jednom mestu ima uvek vode. Inače na platou šetaju krave, konji i ovce. Oko vode su bile ovce što može da se vidi i na slici.
S obzirom da je ovo zemljište glinovito nije ni čudo da “drži” vodu. Ova zemljišta su karakteristična za Sredozemni basen i javljaju se osim kod nas u BiH, Hrvatskoj i Italiji gde vlada topla i vlažna klima.
Dok sam se kretao prema Crvenoj Stijeni jedan crveni golf dvojka, bez registarskih tablica, spuštao se lagano putem iz pravca Bara. Ispod puta vide se ostaci, nekih davno porušenih kuća, u kojima sada prebivaju životinje. Na kraju zaravni, koja je po mojoj proceni ima par stotina metara, sa desne strane, kada se krene ka sedlu, ka Crvenoj Stijeni, nalaze se bunkeri i jedan specifičan, od betona, koji je vojska koristila za vežbu bacanja bombi! Pre mnogo godina mogli su se tu naći razbacani osigurači danas ih više nema.
Kada se prođu bunkeri, kroz šikaru, izlazi se na jedno poljanče na kojem su ranijih godina obično bili volovi. Iz tog poljančeta preko par stena kozja staza vodi ravno na sedlo koje se vidi na slici.
Pošto na njega izađete "puca" pogled na more, na daljinu. grudi se ispune nekom neobičnom radošću i tek tu osećate da je vetrovito. Dolazim do iznad plaže Crvena Stijena, naginjem se ali ne previše. Svaki pad sa ove visine je smrtonosan!
Lagano se spuštam ka obali mereći svaki korak jer je kamenje pod nogom sklono odronjavanju. Dolazim do “mog starog mesta”. Skidam oznojemu odeću i prepuštam se ugodnoj toplini. Posle nekih dvadesetak minuta skačem u vodu koja po mojoj proceni nema više od 16 stepeni.
Kada se odeća osušila oblačim se i krećem nazad putem koji vodi za Bar.
Kada sam se uspeo do mesta sa kojeg se već vidi Bar, na klupi okrenute ka gradu, sede dve devojke! Dva mladića, pre bih rekao dva dečaka, razgovaraju sa njima na engleskom jeziku! Pomislio sam da su stranci. Kada sam prišao klupi da napravim par fotografija našeg grada devojke su međusobom razgovarale na ruskom.
Dok sam se uspeo do samog prevoja, ispod antena, oblaci su za čas prekrili nebo. Mladost se smejala. Nasmešio sam se i krenuo da se spuštam. Preda mnom je, do Prvoborca, bio još jedan komad puta.
Ubrzo sam stigao do tunela kroz koji je Rikavac grabio ka moru. Setno sam se setio vremena, davno prohujalog, kupanja u Rikavcu sa drugarima Veskom, Zoranom, Rotom… i lovljenja jegulja. Neki su već otišli nebesnom stazom bez povratka…
(Kraj)
