HIC RHODUS, HIC SALTA: Drag mi je Platon, ali istina mi je draža

                Amicus Plato, sed magis amica veritas 

Biolog sa Harvarda, Anatolij Aleksejevič Kljosov, šokirao je svet svojim naučnim radom u kojem tvrdi kako su srpski geni stari 12 hiljada godina, a potiču od Noinog sina.

On tvrdi da je genetskom analizom dokazao kako su Srbi pranarod svih današnjih Slovena, ali i mnogih drugih evropskih naroda.

"Srpski geni R1a1 stari su 12 hiljada godina dok su drugi stari između četiri i sedam hiljada godina. Svi narodi u Evropi (osim dva) imaju preko 40 odsto srpskog ili prasrpskog gena", tvrdi Kljosov, predsednik naučne savetničke uprave Međunarodnog genološkog biroa.

Prema njegovom naučnom radu je izrađena i karta srpskog gena koja pokazuje kako preko 60 odsto stanovnika današnje Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Danske, severnog dela Nemačke, južnog dela Skandinavije i dela Velike Britanije ima srpski gen.

Kako tvrdi Kljosov, nosioci R1a1 gena na Balkanu su živeli još pre 12 hiljada godina, a nakon dvesta naraštaja probili su se na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca.

U svom naučnom radu Kljosov govori o Jafetu, Noinom sinu, koji je prema njegovim nalazima predak Rusa, i u jednom delu piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvobitno u donjem toku Dunava, u današnjoj Srbiji, da bi zatim neki od njih krenuli na sever. U Rusiji su se ovi podaci uvek uzimali ozbiljno pa se u njihovim školama učilo kako su njihovi preci došli "s one strane Karpata", što za njih znači prostor gde danas žive Srbi.

Kljosov tvrdi kako je haplo grupa R1a1 tipična za sve Slovene, ali imaju je u značajnoj meri i pripadnici najviših kasta u Indiji, a arijevci, "Sloveni koji su s područja Srbije došli do Indije", su na te prostore došli pre oko 3850 godina.

Proučavajući postojeće mutacije, zaključio je kako svi Sloveni potiču s Balkana, i to iz današnje Srbije i Bosne i Hercegovine.

Lepenski Vir i Vinča zaista su kolevka evropske civilizacije – u potpunosti delim mišljenje dr Harmana. Uzgred, on u svojoj knjizi „Zagonetke dunavske civilizacije“ navodi podatke da je upravo u Podunavlju stvorena prva azbuka, i to pre oko 9.000 godina.

Anatolij Aleksejević Kljosov (biohemičar, stručnjak za oblast polimernih kompozitnih materijala, biomedicinu, enzimsku katalizu, doktor hemijskih nauka, profesor) rođen je 20. novembra 1946. godine u Kalinjingradu. Moskovski državni univerzitet „M. V. Lomonosov“ završio 1969. godine, magistrirao 1972. a doktorirao 1977. godine. Zatim je radio na Moskovskom državnom univerzitetu, gde 1978. postaje profesor. Od 1981. do 1992. radio je u Institutu biohemije „A. N. Bah“ AN SSSR kao rukovodilac laboratorije.

Od 1990. do 1998. godine profesor je biohemije Harvardskog univerziteta (Centar za biohemiju, biofiziku i medicinu Harvardske medicinske škole).

Od 1996. do 2006. godine je direktor za istraživanje i razvoj i potpredsednik kompanije u oblasti polimernih kompozitnih materijala u industrijskom sektoru, Boston. Istovremeno je od 2000. viši potpredsednik kompanije i glavni naučni saradnik za razvoj novih lekova protiv raka.

„Moja struka (hemijski fakultet Moskovskog državnog univerziteta, katedra Nikolaja Nikolajevića Semjonova, jednog od retkih ruskih dobitnika Nobelove nagrade) je kinetika hemijskih i bioloških reakcija. Napisao sam o tome nekoliko visokoškolskih udžbenika. Upravo to mi je i omogućilo da postanem jedan od osnivača DNK-genealogije – nauke koja razmatra brzine mutacija u DNK, i na osnovu toga određuje vreme drevnih migracija, vreme života predaka određenih ljudskih skupina, vreme davnih istorijskih događaja i mnogo toga drugog što je u neposrednoj vezi s evolucijom čoveka, naseljavanjem naše planete po oblastima, kao i s arheologijom, jezikoslovljem i rodoslovnim linijama sadašnjih ljudi (i ne samo njih). Moji naučni članci o tim pitanjima prilično često se pojavljuju u akademskoj štampi na engleskom i ruskom jeziku“.

Poštovani gospodine Kljosov, priča o poreklu naroda i starih civilizacija je veoma izazovna i na tu temu je objavljeno mnoštvo knjiga i radova, različitih po kvalitetu, sa kontraverznim i protivrečnim teorijama. No, da pođemo od teorije, koju zastupaju mnogi naučnici, poput nemačkog naučnika Haralda Harmana koji je dao intervju Geopolitici – da su Lepenski Vir i Vinča „kolevka evropske civilizacije“. Da li Vi delite isto mišljenje, i ko su po poreklu bili ljudi koji su živeli na prostoru Vinče i Lepenskog Vira?

– Lepenski Vir i Vinča zaista su kolevka evropske civilizacije – u potpunosti delim mišljenje dr Harmana. Uzgred, on u svojoj knjizi „Zagonetke dunavske civilizacije“ navodi podatke da je upravo u Podunavlju stvorena prva azbuka, i to pre oko 9.000 godina. U isto vreme datiran je i Lepenski Vir sa svim simbolima koje nam je ostavio.

Kom rodu su pripadali stanovnici Vinče i Lepenskog Vira – niko na svetu neće vam dati jasan odgovor, zato što još uvek niko ne zna. Znamo da su bili evropeidi, i u tu svrhu dovoljno je pogledati kosture tih ljudi u muzeju Lepenskog Vira. Razmatranje dosadašnjih saznanja dovodi nas do međuzaključka da su bili roda R1a, koji danas čine 8% u Crnoj Gori, 14% u Makedoniji, 16% u Srbiji i Bosni, 24% u Hrvatskoj, do 38% u Sloveniji. Crteži, simboli drevnih kultura Lepenskog Vira i Vinče, prate migracije Arijevaca, nosilaca haplogrupe R1a, od Balkana preko Ruske nizije, i dalje na jug do Mesopotamije (mitanijski Arijevci) i poluostrva Arabija; na jugoistok, do Srednje Azije i dalje na Iransku visoravan (avestijski Arijevci); na istok do Urala, i dalje u Indostan (Indoarijevci), a takođe još dalje na istok, do Altaja i severne Kine. Tako da Srbi, među kojima svaki šesti pripada rodu R1a, nesumnjivo imaju neposrednu rodbinsku vezu sa tim ljudima.

Nije isključena ni druga, rezervna varijanta: da su ljudi Lepenskog Vira i Vinče pripadali rodu I2a, takozvanoj dinarskoj grupi, premda za to nema nikakvih dokaza, izuzev saznanja da u tu haplogrupu spada više ljudi u Srbiji. Udeo dinarske grupe (I2a) na Balkanu varira od 21% u Sloveniji, 23% u Makedoniji, 30% u Crnoj Gori, 33% u Srbiji, 37% u Hrvatskoj i do 56% u Bosni i Hercegovini. Ali zato znamo da su preci dinarskog roda još pre 5.000 godina živeli na teritoriji sadašnje Španije i jugu Francuske, što su izvršena iskopavanja pokazala. Takvih iskopavanja na Balkanu nije bilo, ali znamo da je taj rod u Evropi gotovo sasvim uništen pre oko 4.500 godina, i preporodio se na Dunavu, kuda su preživeli pobegli. Tako da nam je istorija dinarskog roda na Balkanu poznata tek počev od pre 2.300 godina, kada je njihov broj počeo da raste. Šta je sa tim rodom na Balkanu ranije bilo, zasad nam nije poznato.

Imaju li oni bilo kakve veze sa, recimo, današnjim Srbima koji žive na tim područjima?

– Nesumnjivo imaju. Kako sam pojasnio, prilično je verovatno da su ljudi Lepenskog Vira i Vinče pripadali rodu R1a. Ali, ako se ispostavi da su u Lepenskom Viru živeli „Dinarci“, što nikako ne isključujem, pošto nikakvih podataka protiv toga nema, kao što uostalom nema ni za, onda će već ispasti da je svaki treći Srbin njihov neposredni potomak. Posredni faktor „za“ je to što je haplogrupa I (I2a je njena kćerinska haplogrupa) među najstarijim u Evropi.

Postoji samo jedan presudan put da se to sazna – izvršiti DNK analizu kostiju iz Lepenskog Vira (u Vinči je to teže, pošto, koliko se sećam iz posete muzeju u Vinči, tamo drevnih kostiju gotovo nema, zbog drevnog rituala ispraćaja pokojnika). Tehnički je to moguće, premda nije jednostavno: potrebni su dobri stručnjaci i posebna oprema, a, naravno, i novac za to. I što je najvažnije, potrebna je volja rukovodstva zemlje da se to ostvari. Ako se odredi haplogrupa drevnih ljudi iz Lepenskog Vira i Vinče, najstarija istorija Evrope može se preokrenuti. DNK – to su već objektivni podaci a ne prosto priče.

Šta se desilo sa narodima koji su živeli na prostoru Vinče i Lepenskog Vira, koji je bio pravac njihovih migracija?

– Da bi se govorilo o pravcu migracija, potreban je beleg koji se tokom njih može propratiti, kako po pravcu, tako i vremenu. U arheologiji su to „materijalna obeležja“, koja arheologe stalno dovode u zabunu, pošto prate ili migraciju, ili trgovačke veze, na primer, ili se može ispostaviti da su to ratni trofeji. Zato su arheolozi još 1970-ih godina sasvim prestali da se bave migracijama, jer su zabunom izvrtani svi zaključci, katkad senzacionalni. Svakom arheologu poznata je parola iz tog doba – „lonci nisu ljudi“. I tu iznenada na pozornicu izlazi DNK genealogija koja ukazuje na beleg – to su određene mutacije u DNK, koje se lako prate tokom mnogih hiljada kilometara (zapravo, svugde na planeti) i tokom mnogih hiljaduleća (zapravo čitavog postojanja čovečanstva).

Ali, problem je u tome što je za praćenje tih belega, markera u DNK, pre svega potrebno da ih imamo. To jest, opet se vraćamo na to da su potrebne DNK drevnih žitelja Lepenskog Vira i Vinče. Zasad ih nema, ali ako uzmemo da su pripadali rodu R1a, zadatak se pojednostavljuje. Razmotrićemo tu varijantu, a onda – rezervnu, sa rodom I2a.

Dakle, rod R1a došao je na Balkan pre oko 9000 godina, pretpostavlja se da je osnovao Lepenski Vir, i počeo da se raseljava po Evropi. U Evropi su već odavno živeli nosioci roda I, obrazovanog pre oko 45.000 godina, i kromanjonci su, sasvim moguće, isto bili roda I. Pre oko 20.000 godina rod I se razišao na rodove I1 i I2, i po završetku ledenog doba u Evropi obrazovan je rod I2a. Ali ratova između R1a i I2a nije bilo, u svakom slučaju, arheolozi to nisu pronašli, kao što nisu pronašli nikakve tragove ratova u Vinči. Izgleda da je to bilo zlatno doba mirnog života u Evropi. Tako je trajalo sve do pre 5.000–4.800 godina.

A onda se desilo nešto užasno. Gotovo sve haplogrupe-rodovi iz Evrope nestaju. DNK arheologija vidi naglu promenu stanovništva u Evropi u III hiljaduleću p.n.e. Isto vidi DNK genealogija: prema njenim podacima, stanovništvo Evrope je pre oko 4.500 godina „vraćeno na nulu“ i prošlo je, kako genetičari kažu, „grlić boce populacije“. Iščezla je haplogrupa G2a, najraširenija u „Staroj Evropi“, i ma gde da su DNK arheolozi kopali, svugde se ispoljavala sve do pre 5.000 godina. Nestala je haplogrupa E-V13 koja je, prema iskopavanjima, u Evropi živela pre 7.000 godina. Sadašnje stanovništvo E-V13 u Evropi (i svugde) počinje od zajedničkog pretka koji je živeo pre 3.600 godina. Nestala je haplogrupa I1, koja je imala najstariju istoriju u Evropi, ali zajednički predak svih sadašnjih nosilaca I1 isti je u čitavoj Evropi, od Atlantika do Urala, i živeo je pre samo 3.400 godina. Iz Evrope su nestale haplogrupe R1a i I2a, sada najzastupljenije na Balkanu i u Srbiji, i sada ćemo reći podrobnije o njihovoj sudbini.

Haplogrupa I2a pocepala se popola – jedan deo je pobegao na Britanska ostrva, drugi – na Dunav. Zatrebalo je preko 2.000 godina, od pre 4.500 pa do pre 2.300 godina, da bi haplogrupa I2a u dunavskom regionu krenula da raste i počne da naseljava Istočnu Evropu. DNK genealoški proračuni pokazuju da svi I2a u čitavoj Istočnoj Evropi – od Grčke na jugu pa do Pribaltika na severu − imaju istog zajedničkog pretka koji je živeo pre 2.300 godina, krajem prošle ere, po svoj prilici na Dunavu. Prema tome, Sloveni haplogrupe I2a tek početkom naše ere počinju da se šire po Istočnoj Evropi, što su i arheolozi zapazili. Najveći broj predstavnika roda I2a naselio se na Balkanu, i zato je taj rod nazvan „dinarskim“,pošto ih tamo ima najviše u čitavoj Evropi.

Rod R1a, tačnije, njegovi preživeli predstavnici, pobegli su na Rusku niziju, i uskoro se rod razišao na nekoliko migracionih grana. Deo njih uputio se na jug, preko Kavkaza u Mesopotamiju, tamo ušao u istoriju pod imenom mitanijskih Arijevaca (savremenaSirija), i prošao do poluostrva Arabija. Sada njihovi potomci među Arapima čine do 9% ukupnog muškog stanovništva. Drugi deo Arijevaca prošao je sa Ruske nizije do Srednje Azije, tamo živeo oko 500 godina, i pre oko 3.500 godina prešao na Iransku visoravan. Darije I, ahemenidski car, uklesao je na bareljefu u Nakš-i-Rustamu 1.000 godina kasnije: „Ja, Darije, veliki car, car nad carevima /…/Arijevac, sin Arijevca“.

Još jedan deo Arijevaca, koji je otišao na istok, stigao je do Južnog Urala, pre oko 3.600 godina otišao u Indiju, pod imenom legendarnih Arijevaca, i naselio se u Arjavarti (u prevodu sa sanskrita – „zemlja Arijevaca“), u Severnoj Indiji. Prispevši u Indiju, Arijevci su tamo uspostavili kastinski sistem, a sebe same, razumljivo, upisali u najvišu kastu, i od tada održavaju kastinski sistem. I dan-danas, bez obzira na proteklih 3.500 godina, većinu najviše kaste čine nosioci R1a, čiji udeo u najvišim kastama dostiže 72%. U Indiji i Iranu ima vrlo malo haplotipa grupe R1b, gotovo da nema, i to su uglavnom nedavni. Među Arijevcima pre 3.500godinanije bilo predaka savremenih Zapadnoevropljana. U najvišim kastama Indije haplotipa R1b praktično nema. Među 367 brahmana iz najviših kasta Indije, koliko je testirano na haplogrupe, nije nađen nijedan.

Ali, premda sam rekao da su u III hiljaduleću p.n.e. gotovo svi rodovi-haplogrupe iščezli iz Evrope, zapravo nije tako. Ostala je isto evropeidna haplogrupa R1b koja je u Evropu prispela pre 4.800 godina na Pirineje, i pre 4.500 godina sa strane Bliskog istoka, i u približno isto vreme sa strane Pricrnomorja, kao i s istoka ka savremenoj Poljskoj. Drugim rečima, Evropu su sa raznih strana u klešta zahvatili Erbini (nosioci haplogrupe R1b). U isto vreme stradala je kultura Vinče.

U isto vreme pobegli su svi rodovi-haplogrupe „Stare Evrope“. Jedina haplogrupa koja nije stradala, već se štaviše uvećavala bez bilo kakvih prekida, bila je R1b. Ista je i arheološka kultura zvonastih pehara. Zato ne prolaze priče kako je tragedija u Evropi iz III hiljaduleća p.n.e. bila posledica nagle promene klime. Haplogrupa R1b je tokom nekolikih stoleća naselila čitavu Srednju i Zapadnu Evropu i od tada ostaje najraširenija evropska haplogrupa, na koju otpada oko 60% muškog stanovništva Srednje i Zapadne Evrope. To je znatan deo Španaca, Portugalaca, Baska, Engleza, Iraca, Škotlanđana, Francuza, Belgijanaca, Nemaca. Nasuprot tome, u Istočnoj Evropi sada su uglavnom haplogrupe R1a (severnije) i I2a (južnije).

Tako da je istorija haplogrupe R1a na Balkanu takođe tragična, kao i haplogrupe I2a. Migracije Rusa, kako možemo uslovno nazvati one koji su ostali na Ruskoj niziji posle odlaska ostalih migranata na jug i istok, započele su u zapadnom pravcu pre oko 3.000 godina, krajem II – početkom I hiljaduleća p.n.e. Moguće je da su upravo tada započela slavna ratnička dela balkanskih Slovena haplogrupe R1a. Haplogrupa I2a u to doba jedva je preživljavala na Karpatima, i u tim delima nije učestvovala. Neću ovde zadirati u opise vojnih pohoda balkanskih Slovena, niti deliti te ratnike na Srbe, Hrvate, Slovence i druge; mislim da su tada svi oni bili ratni drugovi. Moguće je da su učestvovali u odbrani Troje, odlazili u pohode po Maloj Aziji, stizali do Bliskog istoka i severa Afrike, učestvovali u pohodima Aleksandra Makedonskog. Iz tog doba su po čitavom Jadranu ostali kameni arijevski spomenici s osobenim arijevskim simbolima. O tom razdoblju balkanske istorije postoji mnoštvo radova balkanskih istoričara, kako drevnih, tako i savremenih.

Recite nam nešto ukratko o poreklu Slovena ili Praslovena.

– Pojam „Sloveni“ različito se tumači u raznim naukama. Jezikoslovci, a posle njih i istoričari, po staroj tradiciji za osnov uzimaju jezikoslovni kriterijum – da su slovenski jezici, po savremenoj jezikoslovnoj klasifikaciji, obrazovani sredinom prvog hiljaduleća n.e. I to je sve – pre toga već nisu Sloveni, i njihova ranija istorija retko koga među istoričarima-jezikoslovcima zanima. A DNK genealogija sasvim jasno vidi pretke savremenih Slovena. I ako se umesto jezikoslovnog primeni nasledni kriterijum, koji neposredno povezuje pretke i potomke, ispostavlja se da se Sloveni mogu propratiti hiljadulećima unazad. A pošto su i tada slavili svoje bogove, i od tog doba se prate njihovi mitovi, predanja, legende, zašto onda to nisu Sloveni?

Podaci DNK genealogije svedoče o najmanje desetak migracija plemena (subklada, grana) haplogrupe R1a na zapad, u Evropu, koji i sada zadržavaju tragove svojih migracija u savremenim evropskim haplotipima R1a. I tu se stvar upire u to da li ih nazivati Slovenima ili Praslovenima, i koje kriterijume u tu svrhu primenjivati. U tom pogledu, Prasloveni su preci velike skupine narodâ, a ime Slovena je, prema savremenoj klasifikaciji istoričara i jezikoslovaca, rođeno kasnije, na Balkanu, u Podunavlju i srednjem toku Visle, kao naziv nove zajednice koju su stvarali Srbi, Hrvati, Dregovići itd.

Ukratko, po mom mišljenju, Sloveni su savez nekolikih rodova, u pojmovima DNK genealogije, pri čemu je svaki rod imao sopstvenu slavnu drevnu istoriju koja seže mnogo hiljaduleća u dubinu vremena. Do konačnog objedinjavanja rodova R1a i I2a, kome su se pridružili manji rodovi i plemena (haplogrupe I1, I2b, G2a, R1b, J2, J1, E1b, T, Q, N) došlo je u prvoj polovini prvog hiljaduleća n.e. kada je i rođeno ime „Sloveni“. DNK genealogija je prva pokazala jasnu naslednu vezu između Slovena i Arijevaca, u svakom slučaju po liniji R1a. Haplogrupa I2a u tom pogledu nema arijevsku istoriju, ali sopstvenu slavnu istoriju nepobitno ima, i to je takođe istorija Slovena, koju treba izučavati.

Da li su Srbi starosedeoci na Balkanu? Po zvaničnoj teoriji, Srbi su stigli sa slovenskim plemenima u 7. veku na Balkan, a ispada da su Albanci starosedeoci, jer su oni navodno poreklom Iliri. Kako Vi to komentarišete?

– Prva spominjanja Ilira u antičkoj književnosti u 5–6. veku p.n.e. ne dozvoljavaju da se pravi takva razlika. Već smo govorili kako haplogrupa R1a kod Srba seže mnogo hiljaduleća u dubinu vremena, da je Vinčanska kultura – njihova, da je haplogrupa R1a iznova počela da naseljava Evropu i Balkan krajem II i početkom I hiljaduleća p.n.e. Zato 5–6. vek p.n.e. – to nisu starosedeoci, to je isto vremensko razdoblje kada Sloveni ponovo naseljavaju Evropu. Uopšte, ne vidim načelnu razliku u starosti između Ilira i drugih balkanskih naroda.

Hajde da pogledamo njihove haplogrupe − rodove. Od glavnih rodova kod Albanaca „dinarske“ grupe (I2a) ima 12%, a kod Srba 33%, kod Hrvata 37%. I haplogrupe R1a kod Albanaca ima manje – 9%, kod Srba 16%, kod Hrvata 24%. Tako da određena količinska razlika postoji. I čime se ona kompenzuje? Trima haplogrupama, kojih je kod Slovena malo: to su E1b (28% kod Albanaca, 18% kod Srba i 10% kod Hrvata), J2 (20% kod Albanaca, 8% kod Srba, 6% kod Hrvata), R1b (16% kod Albanaca, 8% kod Srba, 9% kod Hrvata). Drugim rečima, kod Albanaca ima više nosilaca haplogrupa koje nisu „iskonski slovenske“, ali to ih ne čini starosedeocima.

Vi tvrdite da su naši slovenski preci Arijevci. Ko su u stvari Arijevci, pošto je ta reč pod interpretacijom nacista postala sinonim za rasizam?

– Arijevci – to je drevni rod, haplogrupa R1a, čiji nosioci su iz Evrope prešli na Rusku niziju, i dalje se razišli u nekoliko pravaca – na Bliski istok, na Iransku visoravan, u Indostan, i u svim tim oblastima su poznati kao Arijevci. Šta je tu rasističko?

Ti istorijski Arijevci neposredni su preci svakog šestog Srbina i svakog drugog Rusa, svakog drugog Poljaka, svakog drugog Ukrajinca i Belorusa. Oni imaju iste takve Y-hromozome DNK. Šta je u tome rasističko?

Problem nacista uopšte nije bio u tome što su odlučili da prisvoje ime legendarnih Arijevaca. Zapravo, haplogrupe R1a u Nemačkoj ima 16%, isto koliko i kod Srba. Ali tamo polovina muškog stanovništva ima haplogrupu R1b koja nema nikakve veze s Arijevcima. Tako da su tu nacisti pogrešili, netačno prisvojivši ime Arijevaca. Ali, nije u tome bio njihov problem. Problem je počeo onda kada su proglasili „arijevsku rasu“, što je načelna greška – takve rase nikada nije bilo, Arijevci su bili evropeidna rasa. Ali ni u tome nije bio zločin nacista, sve dok je to bilo nauka, ili pre pseudonauka. Nažalost, nacisti su otišli dalje i proglasili Arijevce za „nadljude“, izabranu rasu, a sebe – za njihove kulturne naslednike. Sledeći korak predstavljalo je uništavanje „niže rase“. Čim je izgovorena reč „uništavanje“ i sa reči se prešlo na dela – nacisti su sebe izveli iz civilizovanog čovečanstva, i, na kraju krajeva, sebi potpisali smrtnu presudu. Istina, prethodno su potpisali smrtnu presudu milionima nevinih ljudi.

Zato kriviti za to Arijevce, koji su živeli hiljadulećima pre nas, predstavlja vrhunac nerazumevanja problema. Kakve veze s tim imaju sami Arijevci?

Vi ste tvorac teorije o DNK genealogiji. Šta je suština Vaše teorije, sa koliko se pouzdanosti može utvrditi DNK analizom veza između starih naroda i današnjih potomaka? Objasnite našim čitaocima što jednostavnije pojam halpogrupe, i šta nam ona ukazuje.

– DNK genealogija „u mojoj izvedbi“ oslanja se na gorostase, slikovito rečeno. Temelje su joj udarili genetičari koji su otkrili karakteristične mutacije u DNK, izvršili njihovu klasifikaciju, razvili metode njihovog eksperimentalnog određivanja. Meni je ostalo samo da tome dodam matematički aparat i otkrijem količinsku vezu između broja i slike mutacijâ, s jedne strane, i hronologije, vremena života drevnih predaka, s druge. A to je već moja najuža struka – kinetika hemijskih i bioloških reakcija. Studirao sam na hemijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta pod rukovodstvom nobelovca, akademika Nikolaja Semjonova. Zato mi je bilo prirodno da na mutacije u DNK primenim već poznat aparat izračunavanja, i nešto ga usavršim. DNK genealogija je istorijska nauka, zasnovana na računskom aparatu hemijske i biološke kinetike, a takvih „kombinovanih“ stručnjaka u čitavom svetu gotovo da nema.

Glavna postavka teorije sastoji se u tome da se Y-hromozom, koji imaju samo muškarci i zato se zove muški polni hromozom, prenosi isključivo sa oca na sina. Žene taj hromozom nemaju. U svakom muškarcu je isti Y-hromozom, koji se kroz hiljade i stotine hiljada pokolenja preneo od primata savremenim ljudima. Međutim, ne prenosi se sasvim isti, u prirodi uopšte ničeg „sasvim istog“ nema. Prilikom prenošenja kroz niz pokolenja u nukleotidima Y-hromozoma nagomilavaju se mutacije – to greši kopirajuća biološka mašina, koja pri kopiranju DNK ponekad pogreši i umesto jednog nukleotida umeće drugi, i to je već zauvek. Prema tome, preostalo je da se pronađe veza između broja tih mutacija i vremena do zajedničkog pretka bilo koje populacije.

Pouzdanost analize određuju tri činioca – broj haplotipa korišćenih u proračunima, broj mutacija u njima i to da li zaista potiču od istog drevnog pretka, što se određuje prema kriterijumima DNK genealogije. U celini, datiranje na osnovu DNK sasvim je pouzdano i višestruko provereno, i po podacima dokumentovane genealogije, i po istorijskim događajima.

Haplogrupa – to i jeste drevni rod, na primer R1a, I2a, E1b, R1b itd. Svi članovi haplogrupe potiču od istog drevnog pretka haplogrupe koji je živeo obično pre najmanje 40.000 godina. Osnovne haplogrupe označavaju se jednim slovom – A, B, C, …E, .. G, H, I, J… R, S, T. Ukupno na Zemlji ima dvadeset glavnih rodova-haplogrupa, plus još dva (A00 i A0) nedavno pronađena u Africi, ali oni su zasad slabo proučeni. Svaki rod određuje nepovratna mutacija koju drugi rodovi nemaju. Zato se, otkrivajući mutacije, odmah može reći kom rodu neko pripada. Zato sam i rekao na početku da bi se, ako se izvrši analiza DNK u kostima iz Lepenskog Vira, odmah moglo reći koji je to rod bio, i odakle se tamo pojavio.

Ukratko, veze između drevnih naroda i sadašnjih potomaka utvrđuju se jednoznačno i pouzdano, pitanje je samo u tančinama koje zavise od broja razmatranih halotipa. Nažalost, haplotipa iz Srbije gotovo da nema. Dok ih za Irsku ima 10.000, za Rusiju 1.000, dotle za Srbiju svega nekoliko. Imam u vidu haplotipe sa šezdeset sedam markera, sa kojima može pouzdano da se radi.

Kako se narodi koji danas žive u svetu mogu posmatrati sa stanovišta halpogrupa?

– Svi narodi sveta – to su uvek skupovi haplotipa, kao što je već rečeno za Balkance i Srbe. Kod Rusa, na primer, postoje četiri osnovne haplogrupe – roda: R1a (48% u proseku), I2a (16%), N1c1 (južni Balti i malo Ugro-Finaca – ukupno 14%), I1 – 6,5%, što ukupno već čini 84,5%. Narodi vrlo retko imaju mono haplogrupu, na primer Baski – 90% R1b, isto je kod Iraca. Kinezi su većinom haplogrupa O, koje u Evropi nema. Tri četvrtine Finaca ima haplogrupu N1c1. Ali, znajući sastav haplogrupa, znamo istoriju naroda.

Koliko je poreklo ruskog i srpskog naroda blisko? Rusi i Srbi imaju dugotrajne istorijske veze, savezništvo i prijateljstvo, a ipak se fizički razlikuju, Rusi su pretežno plavi, a Srbi pretežno crni. Kako to objasniti?

– To je zato što su Srbi većinom srednjoevropske haplogrupe I2a (pre njenog gotovo potpunog uništenja, o čemu je već bilo reči), dok su Rusi – uglavnom Istočni Sloveni, haplogrupe R1a. Ali ni to nije najvažnije. Antropologiju (uključujući i boju kose) u znatnoj meri određuju žene, one se poput čunka na razboju kreću između muških DNK genealoških konzervativnih linija, raznoseći i menjajući antropologiju. Štaviše, žene su stvorile razumnog čoveka, Homo sapiens, raznoseći korisne gene i pridodajući svoje korisne gene onima koji nisu mogli sami da ih stvore. I zaista, šta bi arhantrop sa svojim genima, mutiranim u korisne, mogao sâm da učini? Muškarci se ne razmnožavaju pupljenjem. A žena ih je preuzela od muškarca i pokrenula njihov porast. A možda su svi korisni geni uopšte bili od nje, od žene, dok ih je arhantrop samo primio. I postao čovek. Čak unekoliko razuman.

Vi, kao i drugi autori, često pišete da su neki narodi i etničke grupe starije od 10.000 godina. Biblija, hrišćanska pravoslavna crkva tvrdi da je svet star 7.000 godina. Postoji i tačno se zna koja je crkvena godina od postanka sveta. Kako gledate na to?

– Ja na to ovako gledam: postoje dve paradigme koje se ne smeju mešati. Postoji naučna, i postoji religiozna, u ovom slučaju hrišćanska, pravoslavna. Nauka se bavi objektivnim podacima, i gradi svet u svom, naučnom koordinatnom sistemu. Mi primenjujemo metode pomoću ugljenikovog izotopa S-14, stroncijuma, argona, i vidimo da je čovek živeo pre 40.000, 100.000, 200.000 godina, da je potekao od zajedničkog pretka sa šimpanzama pre oko šest miliona godina, i zaista – 90% mutacija u DNK šimpanzi iste su kao i u nama. Religiozna paradigma ne zasniva se na nauci nego na veri, i u osnovi ima moralno jezgro, koga u nauci nema. I to je divno; zato se naučnici ne mešaju u religioznu paradigmu. Kada čitam i izučavam Bibliju i Jevanđelja, na meni je „pravoslavni“ šešir, a kada prelazim na nauku, na meni je „naučni“ šešir. U tome ne osećam nelagodnost.

Poštovani gospodine Kljosov, recite nam na kraju da li se današnji, geopolitički, ekonomski i vojni sukobi i konflikti mogu delom objasniti i kroz različitu starost i karakterologiju naroda? Da li, uslovno rečeno, postoji „zavera“ protiv starih naroda?

– Nema zavere. Ima nedotupavnosti, konzervativizma, inercije mišljenja, ličnih interesa, podeljenosti na klanove, dodvoravanja rukovodiocima, potajne želje da se „ne štrči“, tako se lakše živi. Znanja o drevnim narodima to ometaju. Uopšte, NJIMA znanja smetaju. Dalje, ima „geopolitičkih interesa“, ima religioznih interesa, često povezanih sa finansijskim. Recite mi, zašto su bombardovali Beograd? Zavera protiv drevnih naroda? Želja da pomognu malenoj Albaniji? Naravno da ne. Albanija im uopšte ne treba. Prosto, iz „geopolitičkih pobuda“, Sloveni su im kao kost u grlu. Princip je isti – podeli pa vladaj. Eto, i podelili su, religijom i bombama. A narod koji su podelili – u suštini je isti.

Sa ruskog prevela: Sava Rosić

Priredio: Igor Rems