HIC RHODUS, HIC SALTA: Ko su Lužički Srbi i odakle su došli

 PRIREDIO: Igor Rems

Ako se oslonimo samo na Vikipediju dobićemo sledeću informaciju:

 Lužički Srbi (glsrp. Serbja — „Serbja”, dlsrp. Serby — „Serbi”, njem. Sorben — „Sorbi”), poznati i kao Lužiča ni, Vendi (njem. Wenden[3]) ili  Vindi (njem. Winden), su zapadnoslovenski narod. 

Procjenjuje se da ih ima sada oko 60 do 70  hiljada.Žive samo u Njemačkoj, u kraju koji je poznat kao Lužica. Najveća gustina naseljenosti se nalazi na zapadnoj periferiji katoličkih okruga gornjolužičke govorne teritorije. Lužičani su jedna od četiri zvanično priznate  nacionalne manjine u zemlji. Svi Lužički Srbi su dvojezični:  njemački je glavni jezik, dok  je upotreba gornjolužičkosrpskog  i donjolužičkosrpskog jezika ograničena. Prema vjeroispovjesti su katolici i protestanti.

Lužičani su podijeljeni u dvije  etnografske grupe: Gornjolužičke Srbe, nastanjene u Gornjoj Lužici (pokrajina Saksonija), i Donjolužičke Srbe, nastanjene  u Donjoj Lužici (pokrajina Brandenburg). Kulturno središte Gornjolužičkih Srba je grad Budišin (Baucen), a donjolužičkih grad Kočebuz (Kotbus). 

Na teritoriji „Lužičkosrpske oblasti” važe zakoni pokrajina Saksonije i Brandenburga, koji  doprinose očuvanju lužičkosrpskog jezika i kulture Lužičkih Srba. Interese Lužičkih Srba štiti politički nezavisna organizacija lužičkosrpskog naroda i lužičkosrpskih udruženja „Domovina  — Savez Lužičkih Srba”, osnovana 1912. godine. Naučna disciplina koja se bavi izučavanjem lužičkosrpskih jezika i kulture Lužičkih Srba naziva se sorabistika.

Preci Lužičana su se doselili u današnju Njemačku u VI vijeku. Lužički Srbi se u pisanim izvorima pominju prvi put 631. godine. Predstavljaju ostatak germanizovanih Polapsko-baltičkih Slovena. Od X vijeka se nalaze pod njemačkom vlašću. U srednjem vijeku su bili narod sa nepotp unom društvenom strukturom.

Tokom XiX vijeka došlo je do „ nacionalnog preporoda”. U XX  vijeku su u dva navrata  pokušali da se otcjepe od Njemačke.

Šta kaže Vikipedija na nemačkom:

Lužički Srbi mogu da se osvrnu na istoriju dugu oko 1400 godina. U prvoj polovini VI veka nove ere, u okviru tadašnje seobe naroda, njihovi preci su napustili svoja naselja severno od Karpata između Odre i Dnjepra i krenuli na zapad preko Šleske i Češke, gde su stigli do te oblasti, između gornjeg toka reke  Neise u severnoj Češkoj i sliva reke Sale sa saksonskim podnožjem Erzgebirgea i Fleminga. Ove oblasti su bile gotovo nenaseljene od doseljavanja germanskih naroda tokom seobe, preostalo germansko stanovništvo je asimilirano.

U takozvanoj Fredegarskoj hronici, Vendi i Lužički Srbi se prvi put pominju 631/32. godine, da su više puta pljačkali Tiringiju i druge oblasti Franačkog carstva: „Od tada su Vendi više puta napadali Tiringiju i druge delove Franačkog Carstva radi pljačke predvođeni Dervanom i sebe i svoj narod potčinili Carstvu Samo”.

Posle daljih napada odmetnutih Lužičkih Srba, vojvoda Radulf, koji je vladao u Tiringiji, konačno je ovladao situacijom značajnom pobedom 634/635 i sklopio savez sa susednim slovenskim plemenima 641. godine na osnovu Jednakosti.

Zbog preovlađujućeg siromaštva u ruralnim oblastima Nemačke konfederacije sredinom XIX veka, u Lužicu je došlo i do egzodusa manjeg lužičkog stanovništva. Grupa od preko 500 Lužičkih Srba predvođena evangeličko-luteranskim pastorom Janom Kilijanom doplovila je u Galveston na brodu „Ben Nevis” 1854. 

Kasnije su osnovali naselje Serbin u okrugu Li u Teksasu, blizu Ostina. Dve trećine emigranata dolazilo je  iz pruskog dela, jedna trećina iz saksonskog dela Gornje Lužice, uključujući oko 200 Lužičkih Srba iz oblasti Klitena. 

Lužički jezik, varijanta gornjolužičkog jezika koji je prvo bio pod jakim uticajem nemačkog, a kasnije i engleskog, opstao  je do 1920-ih. U prošlosti su novine na srpskom jeziku izlazile i na lužičkom jeziku. Danas je nekadašnja Lužička škola Serbin dom Teksaškog Vendiškog nasleđa muzeja, koji govori o istoriji Lužičkih Srba u SAD. 

Potomci ovih emigranata  osnovali su Teksaški univerzitet Konkordija u glavnom gradu Teksasa Ostinu  1926. Kilijan Hol, bivša glavna zgrada Teksaškog univerziteta Konkordija nazvana je po Janu Kilijanu.

Bilo je i drugih lužičkih naselja uglavnom zajedno sa nemačkim emigrantima - u raznim oblastima Australije,  posebno u južnoj Australiji.  Od 1848. do 1860. godine došlo je najviše Lužičkih Srba , oko 2.000 sa 400 porodica, veliki broj njih  na brodovima „Pribislav” i „Helen” (Tarington i Gnadental). I u Australiji je lužički jezik bio pod jakim uticajem nemačkog, pošto su se Lužički Srbi uglavnom preselili u regione Australije u kojima su dominirali Nemci zbog nedostatka znanja engleskog. Poslednji potomak lužičkih imigranata koji su još uvek govorili matrnji jezik umro je u Sevenhillu  1957. godine.

Izdavačka kuća Domovina

Na jednoj od fotografija koje objavljujem u ovom prilogu je simbol koji predstavlja naše sveto drvo Lipu, na crvenoj pozadini sa tri srebrna lista i koren koji se račva u osam  grana.

Do sada nisam uspeo da saznam njegovo značenje: da li je to osam plemena, bogova ili...?

Izdavačka kuća Domovina (sorb. Ludove nakładnistvo Domovina), koja objavljuje većinu lužičkih knjiga, novina i časopisa, takođe ima sedište u Baucenu. Izdavačka kuća je nastala iz VEB Domovina-Verlag, koji je osnovan 1958. godine.. Izdavačka kuća se finansira iz budžeta Fondacije za Lužički narod sa 2,9 miliona evra (od 2012. godine). Od 1991. godine izdavač vodi izdavačku knjižaru Smoler (Smolerjec knižara), koja je dobila ime po lužičkosrpskoj knjižari koju je 1851. godine osnovao prvi lužički izdavač Jan Arnošt Smoler (1816–1884).

Lužički muzej

Lužički muzej u Baucenu (Serbski muzej Budišin) nalazi se u ortenburškoj solani. Njegova izložba daje pregled istorije Lužičkih Srba od njenih početaka u VI veku do danas, kao i kulture i načina života lužičkog stanovništva. Na specijalnim izložbama koje se redovno menjaju, predstavljaju se radovi lužičkih umetnika ili se raspravlja o posebnim istorijskim temama. Okrug Bautcen je odgovoran za Lužički muzej. Takođe je podržan sredstvima Fondacije za Lužičke narode i kulturno područje Gornje Lužice-Donja Šlezija.

Nemačka Vikipedija daje još mnogo informacija. Moja intencija odnosno namera je da ukažem kako se u različitim knjigama istorija našeg Naroda netačno prikazuje, odnosno falsifikuje ili prećutkuje.

Naravno, u sledećim nastavcima biće predstavljeni autori koji su svoje pisanje istorijski zasnovalili na relevantnim istorijskim činjenicama

U Lužici sam, uzgred, boravio u dva navrata.

(Nastaviće se)

MIR BOŽJI

HRISTOS SE RODI!