HIC RHODUS, HIC SALTA: Staroslovenski mitovi i legende (6) - Koledova igračka

Tako je sa decom: kada nešto žele silom, čine sve što mogu da to dobiju: prvo sklope ruke i mole dok im oči ne zasijaju. Ako je to nešto što ih neće povrediti, onda će im mama i tata da im daju. „U redu, dušo, možeš to da imaš!“ kažu.

Ponekad, međutim, moraju da kažu: „Ne, ne možeš to da imaš!“ Obično je to kada dete želi nešto opasno. Poslušna deca dozvoljavaju da im se to objasni, znaju da im roditelji žele samo najbolje.

Međutim, i ona su malo nestašna. Počinju da lupaju nogama, vrište i plaču, pa čak i da se valjaju po zemlji, sve vreme ponavljajući samo jednu reč: Daj mi, daj mi! Koledo, sin Vesne i Peruna, bio je jedno od ove nestašne dece. Otkako ga je beli zmaj Koršun zaštitio od Morene i preneo iz podzemne palate nazad majci, bio je pomalo razmažen.

Nije ni čudo. Svima je bilo žao što je morao da provede tri meseca u mraku sa Morenom. Od tada, Koledo je naučio da može da ima sve što naumi. Zavoleo je nešto što mala deca ne bi trebalo da imaju: točak sudbine. Puzi na kolena praoca bogova Roda i moli i moli: „Deda, daj mi točak!“ „To je nemoguće, mili moj!”ljubazno mu kaže Rod.

“Veoma je veliki. Viši od tebe. Ne bi ga ni okrenuo!“ „Ali ja ga ipak želim!“ Koledo je lupao svojim nogicama i ponavljao da bi bio siguran: „Želim ga!“ „Rekao sam ti da je to nemoguće“, strpljivo objašnjava Rod. „Takav točak sudbine, to je ozbiljna stvar.

Mora se pažljivo okretati, jer kontroliše živote mnogih, zapravo svih živih bića. Ne daj Bože da padne! Znaš li kakav bi haos to izazvalo? Neko ko treba da se rodi neće se roditi, a rodiće se neko drugi ko ne treba da se rodi.“ „Ko?“ pita Koledo radoznalo.

„Neko veoma, veoma zao, ko može da naudi čak i maloj deci poput tebe. Verujem da je onda bolje da se uopšte ne rodi. Zato se točkom sudbine mora pažljivo rukovati. Mora imati čuvara koji će se brinuti o njemu.“ „A to sam ja“, reče Prove iza njih, koji se upravo probudio. „Ah“, Koledo je izgledao tužno. „Ali ja želim toliko taj točak...“

Rod je milovao svoju meku, plavu kosu i bilo mu je žao unuka. Na kraju krajeva, imao je samo njega. Voleo ga je koliko deda može da voli unuka. „Znaš šta?“ rekao mu je.

„Napraviću ti drugi, manji, koji ćeš moći da okrećeš.“ Kako je Rod obećao, tako je i učinio, iako je bilo malo teže nego što je prvobitno mislio. Ostala mu je samo poslednja dlačica od bele brade. Ostario je, na kraju krajeva, čak i bogovi ostare. Počeo je da ga stvara, mesio ga je u prstima, uvijao ga i ponovo zavrteo, razmišljao je čemu će novi točak da služi? Koledo je zevao i pitao dedu: „Hoće li dugo da traje? Trebalo bi da idem u krevet...“

Vesna, koja je došla u sunčanu palatu zbog svog sina, dodala je: „Stvarno, stvarno, vreme je za spavanje!“ „A, shvatio sam!“ uzviknuo je Rod. “To će biti točak vremena. A ti, moj mališa možeš da podeliš vreme kako želiš. Kada da ideš u krevet, kada da ustaneš, kada dan počinje, kada se završava, koliko će dana biti u mesecu i koliko godina, kada će biti vreme za setvu, a vreme za žetvu, kada će se slaviti Božić, kada Nova godina, a kada...“ „Ali neka sam izmisli kada!“ osmehnula se Vesna. „Laku noć, tata. Idemo u krevet.“ „U redu“, složio se Rod.

„Sutra ću ti doneti kući Točak vremena.“ 
Ujutru je Koledo u njegovoj sobi čekala nova igračka. Bila je okrugla, kao točak od kola. Odmah je počeo da se igra njome. I od tada se vreme na zemlji deli na sekunde, minute, sate, dane, nedelje, mesece i godine. 

Šta treba da znate:

Vremenska podela: Sloveni nisu imali sedmodnevnu, već devetodnevnu nedelju. 
Nazivi dana bili su: monetarnik (ponedeljak), vtornik (utorak), 
tritejnik (sreda), 
četvernik (četvrtak), 
piatin (petak), 
šestina (šesti), 
sedmina (sedmi), 
osmina (osmina), 
nedelja (nedelja).

Staroslovenska podela vremena imala je i druge osobenosti. 
Točak vremena sadržao je dva ciklusa: sveto leto i obično leto. Sveto leto je imalo 369 dana, jedan mesec je imao 41 dan. Obično leto je imalo 365 dana, neki meseci su bili prestupni, jedni su imali 41 dan, a drugi 40. Sveta i obična leta zajedno su činila Krug godina, koji je trajao 15 godina, od kojih je 14 bilo običnih leta, a jedno sveto.

Sloveni su ovaj petnaestogodišnji ciklus nazivali Krugom Boga Vremena. U godini nije bilo dvanaest meseci, već devet: Ramhat (Ramhatъ) – Mesec Božanskog Početaka; 
Ajlit (Aйlѣtъ) – Mesec Novih Darova; 
Bejlit (Bejlѣtъ) – Mesec Belog Sjaja i Mira Sveta; Gejlit (Gэйlѣtъ) – Mesec Snežnih Oluja i Hladnoće; Dajlit (Daйlѣtъ) – Mesec Buđenja Prirode; 
Želit (Эlѣtъ) – Mesec Setve; Vejlit (Vэйlѣtъ) – Mesec Vetrova; 
Hejlit (Hejlѣtъ) – Mesec primanja darova prirode; Tajlit (Tajlѣtъ) – Mesec završetka.

VELES I ŽIVA

Svakog dana, Baba Jaga je sedela ispred svoje kolibe, i prela na preslici. Pevušila je pesmu - tiho, tiho, nije želela da je Veles, bog žetve i stoke, čuje. Znala je da hoda kroz planine i doline, putevima, stazama, kroz livade i polja, i gleda, gleda... Ali koga? Ne nju, Babu Jagu. Tugovao je za Jagunom, kojom je želeo da se oženi. Svadba je takođe trebalo da počne...

Ali onda je Kaščej, crni patak koji se mogao pretvoriti u rogatog demona, šapnuo Rodu da stavi Velesa na test ljubavi. Lepa Jaguna postala je Baba Jaga, toliko ružna da se Veles uplašio od nje. Pobegla je od tuge u šumu. Od tada je Veles tražio. Njegova tuga je bila toliko velika da su ga svi sažaljevali. Boginje Jasuna su se ispunile suzama, i zaista, i Rod bi ponekad pustio suzu.Već se kajao što je Jagunu pretvorio u Babu Jagu.

Međutim, greška se nije mogla da se popravi. Stoga je odlučio da pronađe drugu nevestu za Velesa. Odlučio je da je izabere među ljudskim ćerkama, kako bi što više ličila na Velesovu izgubljenu voljenu. Već je odustao od potrage za Svarogovom peći, gde su se iz varnica rađale nove i nove generacije ljudi. Uzeo je čovečanstvo na svoju milost i nemilost i pustio ga da ide svojim putem. Prepoznao je da su ljudske ćerke šarmantne i lepe. Odlučio je da među njima izabere ženu za Velesa.

Njegov izbor je pao na Jaguninu mlađu sestru, Živu. Doveo ju je u sunčanu palatu, posadio za sto gde su se gozbili svi bogovi i nadao se da će je Veles primetiti. Međutim, Veles je nije ni pogledao krajičkom oka. Stalno je mislio na Jagunu. Jedva je završio svoje prvo jelo i ponovo je trčao u šumu. Mislio je da čuje pevanje, negde u šipražju, tako tiho da se jedva čulo. Ali taj glas... Samo je Jaguna pevala. Veles se šunjao sve dublje i dublje u žbunje, probijajući se kroz koprive i paprat - i tražio je, i tražio… Rod je rekao sebi da više ne može to tako da ostane. Pošto je bio svevideći, znao je gde Jaguna živi.

Otišao je do kolibe na svračinoj nozi i obratio se Babi Jagi: „Da li voliš mog sina Velesa?“ „Volim“, klimnula je glavom Baba Jaga. „Da li bi želela da budeš sa njim jedan sat godišnje?“ „Kao ko?“ pitala je „Kao Baba Jaga ili Jaguna?“ „Jaguna“, odgovara joj Rod. „Da.” Klimnula je glavom.

„Dozvoliću ti da to uradiš ali moraš da mi nešto daš zauzvrat“, kaže joj Rod. „Šta?“ pita Baba Jaga. „Tvoj glas.“ „Šta će ti moj glas?” pitala je. Tada je Rod rekao: „Želim da ga dam tvojoj sestri Živi. Vreme je da je Veles oženi. Više bih voleo da se ti udaš ali ti si ono što jesi. Kad bih mogao, pretvorio bih te u Jagunu. Ali mogu to da uradim samo sat vremena godišnje, kao što sam ti obećao. Znam da ti je teško.

Ali želiš da Veles bude srećan...“ Baba Jaga je na trenutak zaćutala. Onda su joj suze zablistale u očima. „Naravno da želim“, rekla je. „Uzmi moj glas i daj ga mojoj sestri.“ Sledećeg dana, svi bogovi su se ponovo sastali u sunčanoj palati Jasun. Živa je takođe bila tamo. „Otpevaj nam nešto“, rekao joj je Rod. U početku je oklevala, ali je onda zamolila božanskog harfistu Bojana za harfu i otvorila usta. Veles je upravo hteo da nestane iz banket sale.

Kada ju je čuo, zastao je. Slušao je trenutak, zatim se okrenuo i pogledao je. „Ona će biti tvoja žena“, rekao mu je otac. Te iste večeri, Rod je Živi podario besmrtnost. Venčanje je bilo sledećeg dana. Na dan kada su Veles i Živa dobili sina, neko je pokucao na prozor njihove spavaće sobe. Veles se iznenađeno osvrnuo – i iza stakla je video prelepo žensko lice. Otvorio je kapke – Jaguna je stajala u bašti. Lepa kao kada ju je prvi put sreo. „Hoćeš da mi dozvoliš da uzmem u naručje tvog sina?“, pitale su je oči. Usta nisu, jer više nije mogla da govori. Ali Veles je ipak razumeo. Zabezeknuto je klimnuo glavom i predao joj dete. Od tada, Jaguna svake godine u isti sat dolazi na njegov prozor.

Šta treba da znate:

Veles je bio jedan od najpopularnijih bogova starih Slovena jer je bio bog žetve i stoke. Od njega je zavisilo da li je godina bila bogata i dobra ili ne. Zato se mnogi događaji vezuju za njega. Bio je i čuvar proizvodnje medovine.

Prema legendama, više je voleo da boravi na zemlji među ljudima nego u sunčanoj palati Jasuna. Voleo je da igra igre na sreću sa mladićima. U jednoj takvoj igri, kladio se na recept za medovinu. Izgubio je opkladu i morao je da ljudima prenese tajnu proizvodnje. 

Mnogi mitovi su takođe bili povezani sa rođenjem i detinjstvom Velesa. Kada je bio mali, odgajila ga je nebeska krava Zemun, koja ga je hranila svojim mlekom. Zahvaljujući tome, imao je izvanrednu snagu, na kojoj mu je zavideo najgori od mračnih bogova, Nij. Kada je imao šest meseci, hteo je da ga ubije. U obliku ogromne crne zmije, obmotavao je kolevku u kojoj je Veles spavao. Hteo je da ga uguši. Njegov stisak je probudio Velesa. Zgrabio je crnu zmiju za rep i bacio je kroz prozor sunčane palate u svemir. Od tada se kaže da je Nij lebdeo nebom i pojavljivao se na nebu kao veliki olujni crni oblak. Ovaj staroslovenski mit je sličan grčkom mitu o Herkulu.

Autor: Zuzana Kuglerova

Preveo sa slovačkog i priredio: Igor Rems