HIC RHODUS, HIC SALTA: Zaboravljena i zabranjena istorija
PRIREDIO: Igor Rems
Francuski slavista Siprijan Rober je bio izričit da su Srbi Majka svih Naroda a da je Srbski jezik Majka svih Jezika.
U tekstu koji sledi čitaoci će imati priliku da upoznaju interpretacije različitih istraživača koje je Goran Stevanović objedinio i prezentovao preko Fejsbuka odakle je ovaj tekst i preuzet.
U samom pristupu kada su u pitanju prvi stanovnici današnje Grčke većina istraživača se slaže da su tu živeli Pelazgi kao autohton narod ali se mišljenja razilaze u pogledu samog imena: da li su to Pelazgi (Pelasti) ili Belasti?
Troja i Pelazgi (Pelasti) – srpsko pleme koje su asimilovali Grci
“Sva Grčka zvala se najpre Pelazgija. Što se tiče Pelazga, gotovo svestrano se prihvata, da je reč o srpskim plemenima, tada raširenim po celoj Grčkoj
Da kažemo koju reč o srpskim plemenima na Peloponezu, koja su bila prisiljena, da se povlače pred novostvorenim narodom Grka.
Što se tiče drevnih Trojanaca, prema Strabonu, oni su bili delimično Srbi, a delimično Grci. Ovo tvrđenje je usvojio i ruski istoričar Mihailo Lomanosov, a i Dubrovčanin Mavro Orbini. Uistinu, kao što su Grci mešavina Srba i Krićana, tako isto su Trojanci mešavina Srba i krićanskih kolonista na maloazijskoj obali. Tako naučni autoriteti dobro upućeni u sve, što će ovde biti izlažemo tvrde, da je srpski pesnik drevnog Dubrovnika s pravom i na osnovu autentičnih dokumenta pevao:
“Pri moru ukraj srpskih strana,
u pržinah pusta žala,
Leži Troja ukopana,
od grčkoga ognja pala…”
Pesnik Ivan Gundulić je, naime, dobro znao, da uzrok Trojanskog pata nije bila “lepa Jelena” već sudar između Troje i pogrčenih Srba za gospodstvo nad Egejskim Morem ( Egejsko more koje se tada zvalo Belo more, sve do XIX veka, prim. autora).
Pesnik, ili pesnici “Ilijade” uspeli su, da kroz pesmu prisvoje za Grke i Mikensku kulturu i grad Troju… Na žalost, “Ilijada”, uprkos hiljadama analiza, nikad nije analizirana sa stanovišta jedne neoporecive istorijske istine, pri kojoj bi se uzelo u obzir sudelovanje antičkih Slovena u borbi…
Deo Pelaških plemena se, pred najezdom Egipćana i kasnije stvorenih Grka, iselio na teritoriju današnje Palestine, koja je po njima dobila i svoje ime.
PELAZGI-PELASTI-PALESTI-PALEST INCI-FILISTINCI…
Treba napomenuti da su – između ostalih – na strani Trojanaca učetvovali u borbama i Srbi Rašani (Raška plemena), koji su došli iz Egipta… Po padu Troje, upravo ti Srbi su prešli na Balkansko poluostrvo ili Hemus, te su tako oni sačinjavali drugi srpski talas, koji je zapljusnuo to poluostrvo, punih 1860. godina posle prvog. Prema nemačko – hrvatskom piscu Sveru, taj talas je bio dovoljno jak, te se osetio i izvan Balkana. Pa Šafarik podvlači, da su upravo ti Srbi, ili Vendi, ili Veneti dali ime današnjoj Veneciji. S tim je saglasan i Jovan Rajić.
Ruski istoričar Lomanski govori o brigama Srpskih Nemanjića za Troju, pa navodi kralja Stefana Uroša II Milutina i cara Stefana Dušana Uroša IV, koji je u jednom svom carskom aktu rekao:
”Car Dušan Bogdanu, mužu iskusnom vo voinstvenih potrebah odan Assak v Trojadi.”
Prema već više puta spomenutom ruskom piscu Lomanskom srpske naseobine prvog srpskog glavnog dela ostavile su tragove – ne samo u današnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, već i na Siciliji i na obalama Afrike. Njegovo tvrđenje, da su ti Srbi došli iz Senara u Aziji (grčko-rimski “Bavilon”), odakle je – uostalom – došlo više raznih plemena Srbalja, podupire i Hrvat Rački, pa Čeh Pulhova i Eneja Silvije, docniji rimski papa.
(65. Vjekoslav Klaic, “Vienac”, 39., 1891., Zagreb)
Od svih ovih grupa, ovde naročito ističemo onu, koja se naziva Etrurci, a koja samu sebe nikad nije drukčije nazivala do Rasni, ili Raseni, što je u istoriji opšte poznato, a što potvrđuje i Belika ilustrovana istorija sveta, za godinu 1957, iz koje se jasno vidi, da je ta grupa pripadala plemenu Rašana.
Slovenački naučnik Žunkovič u svojoj napred spomenutoj raspravi tvrdi, da su Raseni, ili Rasni bili Sloveni, što treba ispraviti u Srbi, s obzirom na vreme u kome je Etrurija predstavljala posebno geografsko i istorijsko područje. Dok je ime Sloven nastalo tek u šestom veku po Hristu, dotle su Grci i Rimljani nalazili narod Srba, ili Venda pre više od pre dve hiljade godina, a Feničani još davno pre toga.
(Year Pictoral History of the World 1957., Baldwin H. Ward, Ed.. Oxford Paper Co. New York 17.
B. “Etrurci ili Rašani”, Izd. Srpskog Narodnog Univerziteta “; Lazo Kostić” -1969., Milvoki, Viskonsin, USA.)
Veliki Srpski pesnik Ivan-Dživo Gundulić u svome spevu “Osman” skoro 1900 godina posle vladavine i smrti Aleksandra Velikog, kaže:
”Od Lesandra Srbljanina,
od svjeh cara, cara slavna;
Aleksandro to svedoči
kralj veliki svega svita.”
Imalo bi mnogo dokaza u prilog Gundulićevog tvrđenja u pesmi o “Aleksandru Srbljaninu”, no to je rasprava za jednu drugu studiju.
U vreme posle 3000 godina s.e, Troja je bila jedno poveće selo, koje će zahvaljujući svome zemljonom položaju postati najveće trgovinsko i prosvetno središte serbiskog sveta.Trojansko selo se razvilo u veliki grad, oko 2500-te godine.
Prva Troja je imala velikog značaja za razvoj trgovine, zanatstva i posebno nove gradske prosvete. Grad je bio izgrađen na površini od oko 60 ari. Ulice grada su bile dosta uzane i sekle su se pod pravim uglom. Ovakav raspored ulica bio je svojstven svim starim serbiskim gradovima. Oni su se po tome mogli prepoznati i razlikovati od gradova drugih naroda. U sredini grada nalazio se dvor nekog plemića, koji je izvesno bio vladar Troje.
Zahvaljujući njegovom zemljonom položaju, na raskrsnicama kopnenih i vodenih puteva, Troja je imala važnu ulogu kako u trgovini tako i u radionstvu, posebno u preradi metala. Bila je glavna tržnica između Evrope i Azije: za zlato, srebro, bakar i bronzu; takođe za nakit i drago kamenje. Nađeno je posuđe iz vremena Prve Troje na kome je naslikana lađa sa trideset veslača i oštrim pramcem. Troja je imala ulogu jedne opšte statme na putevima između Evrope i Azije, i Belog i Crnog Mora. Uticaj Troje se osećao vrlo snažno u Maloj Aziji i u Evropi, posebno na Helmskom Poluostrvu i u Podunavlju. U vreme oko 2300-te godine s.e. nastali su veliki nemiri u Maloj Aziji i Troja je svakako svojim bogastvom privukla napadače.
Prva Troja je opljačkana i razorena. Među naučnicima se vodi rasprava oko toga ko su bili napadači na Troju. Piren smatra da su to bili Luviti, posle prelaza preko Dardanela oko 2300.godine, kada se prvi put pojavljuju u Maloj Aziji. Međutim, Luviti nisu bili neki posebni narod, nego se tako naziva jedan deo Serba, koji su prešli u pomenuto vreme iz Evrope u Aziju i naselili su se u južnim krajevima Male Azije. Gustav Gloc dopunjava Pirena i kaže da je u to vreme pošla, sa Helmskog Poluostrva, jedna nova najezda u pravcu istoka.
Narod trako- frigijski podigao je novi trojanski grad.
Nema nikakve razlike između stanovnika Prve i Druge Troje, radi se u stvari o istom narodu. Razlika je bila samo u tome što je nova Druga Troja bila veća i bolje utvrđena od prethodne. Kuće u novoj Troji su bile iste kao i u prethodnoj, sa vladarskim dvorom u središtu grada. Grad je bio zaštićen kamenim bedemom i opkopom zvanim “tumba”. Izvan grada se nalazilo lepo uređeno groblje sa lejama i hodnicima. U ovim grobovima se nalazi oružje, vaze, nakit i kumiri Boginje Majke, koja će kasnije biti poznata i pod imenom Keva. Čaild kaže da su u to vreme, u Troji, sahranjivali svoje mrtve u glinenim kovčezima, sličnim ćupovima po obliku. U Prvoj i u Drugoj Troji su postojala uređena groblja u kojima su umrli sahranjivani u glinenim posudama.
Serbi su u to vreme, u nekim krajevima, spaljivali svoje mrtve i njihov pepeo ostavljali u posebno napravljenim urnama, kakve su nađene u Vinči i u Troji. U isto vreme se pojavljuju i porodične grobnice, i idući sa vremenom one su sve brojnije.
Grobnice sa glinenim kovčezima u vidu ćupova nađene su i u Asiriji i potiču iz vremena Ninovog Carstva ( prvo srbsko osvajanje sveta pod Nino Belovim Bak, prim. autora) to je, ako je potrebno, još jedan dokaz serbiskih običaja iz Evrope i Male Azije na Bliski Istok. U Drugoj Troji su postojale ustanovljene mere za dužinu, težinu i zapreminu. Mere za dužinu su određivane prema delovima ljudskog tela, kao: palac, stopa, lakat i sežanj.
Žil Mišle kaže za Troju:
“Veliki pelaški grad, čiji je osnivač Dardan”.
Druga Troja je imala veliki uticaj na Malu Aziju i jugoistočnu Evropu. Mišljenja istorika su podeljena po pitanju vremena rušenja Druge Troje. Razlike se kreću u rasponu od 150 godina, i to od 2150 do 2000-te godine s.e. Sada se može pouzdano reći da je Druga Troja srušena prilikom Ninovog pohoda. oko 2025-te godine s.e.
O PELAZGIJSKOM JEZIKU I PISMU:
PELAZGIJSKO PISMO, koje se u antičkih grčkih pisaca spominje, ne može da bude stvar izmišljena! Oni čak i nabrajaju lica, koja su se tim pismenima služila, pa čak spominju i spise napisane pelazgijskim pismom i pelazgijskim jezikom. A Fabricije je sačuvao obaveštenje, koje se može uzeti kao nadopuna tih vesti!
Ta “pelazgijska” slova, kao i sami “Pelazgi” i njihov jezik prometnuli su se u grčki…
To tvrde, uostalom, i sami grčki pisci, a to je potvrdio na svoj način i Herodot, ali pri proučavanju grčkih starina niko to nije uzimao u obzir, jer se od početka uzeo pogrešan pravac! Zato još jednom treba poći od početka! A ono, što se u ovom slučaju neizostavno postavlja kao zadatak, jeste – najpre sravnjivanje srpske i grčke azbuke počev od prvih ostataka. Zatim se moraju pronaći najstariji tragovi pisma u Indiji, i drugde pa onda srpsku glagoljicu i ćirilicu treba analizirati uporedo s njima! Pri ovome su od najvećeg značaja najstariji nalazi same grčke azbuke i osobito njenih izgubljenih znakova… Miloš Milojević kaže:
“Grci se hvale svojom starinom, svojim znanjem i veštinom. Starina im je, kao i sve ostalo, preterana… sila preuveličana, itd. Prva pismena postala su im oko 600.g. do rođenja Hristova (v. Plinije, Nat. Hist. I, V, s.29), a prvi pisci bili su im: Ferikad, Akuzilaj, Elanik Lezbijski, Hekatej i Dionisije Milećanin, od kojih je poslednji živeo u 65. Olimpijadi, ili oko 520. g. pre Hrista. No ne gledajući sve izmišljene, Bog zna kakve starine, na njihovu mnimu korenitost i ostalo, ostaje ono, što smo napred naveli:
Stari Grci nisu ništa drugo do ostaci vojenih čorda, asirskih, koje su se, kao i Ramzesi u Italiji, smešali sa srpskim plemenima živećim tu, a tako isto i ostaci vojenih trupa Ramzesovih, ili Sezostrisa II, egipatskog cara… “
“…A kad se jezik i ostalo ovog vrlo važnog, a ni najmanje neispitanog i neizučenog naroda prouči, onda će se mnoge stvari otkriti, o kojima nismo ni sumnjali. Navod naš tvrdi još sam Irodot (tj., Herodot), koji veli, da je očima svojim gledao statue podignute Ramzesom. Evo njegovih reči iz Vebera G., str. 128.:
“Od mnogih podignutih spomenika, u raznim pokorenim državama, Sezostrisom, veći deo već nesuštastvuje (ne postoji). U sirskoj Palestini, a to je baš oko evrejskog prvog naselenja u “objetovanoj zemlji” – ja sam sam sobom vidio neke sa pismenima – jeroglifima – i ženskim udovima. A u Janiji – baš gde su Grci – nalaze se dva izobraženja toga muža, jer su isečena na liticama, i to kraj puta, idući iz efeske provincije u Fokeju i iz Sarda, idući u Smirnu. Na oba mesta isečen je čovek od šest pedlji, držeći u desnoj ruci koplje, a u levoj luk. Sve ostalo oružje i u jednog i u drugog je jedno i isto, egipatskog i etiopskoga proishođenja. Od jednog ramena k drugom, preko prsiju, idu egipatska sveta pismena koja. znače: “Ja sam pokorio sopstvenim rukama ovu stranu. “
“Još ranije je kazano, da su se Grci nastanili u srpskim zemljama kao vojnici i vojne straže semitske i etiopske rase, i da su kao takvi morali da se sastoje iz raznih naroda, koji su upravljani jednim jezikom ispočetka, i to na 2100. g. pre Hrista asirskim, a posle, od 1445. g. pa dalje, opet etiopskim… Tako isto navedeno je i da su se borili među sobom baš zato, što su se sastojali iz prvobitnih vojnika, pripadajućih raznim narodima, pa kao takvi i jezike su asirski i etiopski razno proiznosili i izgovarali… Zna se, da im je po njihovom pričanju, najveći deo naroda naselio iz Egipta Kekrops i Danaj, od kojih je prvi osnovao Atinu, a drugi Argos. Kadmo, Feničanin, osnovao je Tivu (Tebu), a Pelops im je došao iz Frigije i potomci njegovi, smešavši se s potomcima egipatskog Danaja, osnovali su silne državice peloponeske, među kojima prvu ulogu igra Sparta. Stoga su se Argos i Sparta dugo poštovali kao glave svih grčkih zemalja…“
(Miloš S Milojević, Odlomci istorije Srba i srpskih zemalja, sveska I, str. 179.-181.)
M. Milojević je sve ovo pisao na osnovu svedočanstva nađenih po najudaljenijim evropskim bibliotekama.
Ukratko, kako kaže Milojević:
“Kad se jezik… ovog naroda prouči, onda će se mnoge stvari otkriti o kojima nismo ni sumnjali.”
Prilikom istraživanja i rada na ovoj tematici bilo je mnogo iznenađenja. Jedno od njih je da su se grčka heterogena plemena ujedinila preko srpskog jezika, a kasnije – preko srpskog pisma. To može da izgleda vrlo smelo, ali se to zaključuje na osnovu ispitivanja jezika i pisma… Pa zar već nisu pale pretpostavke, da bi srpsko pismo bilo formirano po malo od svih istočnjačkih azbuka, ali – uglavnom od grčke. Istina će biti suprotna ovakvom gledištu. Kako je Siprijan Rober pronašao, da su srpska slova rasuta po svim “abecedama” i azbukama, vrlo je verovatno, da će se naučno definitivno ustanoviti i usvojiti, da su kasnija grčka slova sastavljena prema prastaroj srpskoj azbuci ( odnosno preko Vinčanskog pisma, prim. autora).
Francois Pouqueville, francuski istoričar, koji je napisao nekoliko dela o Grčkoj putovao je i boravio na Balkanu a proveo je i izvesno vreme u samoj Grčkoj. Po povratku u Pariz objavio je svoja zapažanja. Njegovi kritičari su osobito isticali tačnost njegovih opisa, a i originalnost njegovih zapažanja, zasnovanih na činjenicama. Između ostaloga, Pouqueville je pridavao veliki značaj prethodnicima Grka u Grčkoj, Pelazgima, a njegove zaključke o njima rezimirao je A.Descubes:
“Po Pukevilu… Pelazgi su najstariji stanovnici Grčke… Atinjani su prisilili Pelazge, da izgrade njihovu Akropolu… Po tradiciji, oni su naučili svoje pobedioce, Grke, veštinu obrađivanja zemlje; oni su im takođe predali svoju veru, i ONI SU IH NAUČILI PELAZGIJSKOJ AZBUCI…”
Dr Olga Luković Pjanović:
“D’ apres Pouqueville… les Pelasges sont les habitants les plusanciens de la Grece. Les Atheniens firent construire aux Pelasges leur Acropole… La tradition veut qu’ils ont enseigne aux Hellenes, leur vainqueurs, l’an de cultiver la terre; ils leur auraient egalement communique leur religion; et qu’ ils leur aient fait connaitre l’ alphabet pelasgique…”
(Voyage en Grece, 1820-1822.; L’histoire et la description de la Grece, 1825.; Histoire de la regeneration de la Grece.
Nouveau Dictionnaire d’Histoire, de Geographie, de Mythologie et de Biographie…)
Nemoguće je objasniti, a još manje prihvatiti ćutanje nauke o nečemu, što je tako nedvosmisleno i jasno rečeno!
Gregor Dankovszky je u svom delu “Die Griechen als Stamm – und Sprach verwandte der Slawen – historisch und philologisch dargestellt” (“Grci kao plemenski i jezički srodnici Slovena – istorijski i filološki prikaz”) – u neku ruku nastavio napred navedenu Herodotovu misao, pokazavši ubedljivim primerima, kako se jezik drevnih Srba – misterioznih “Pelazga” – prometnuo u grčki.
