HIC RHODUS, HIC SALTA: Strandža i selo Bršljan

30. 05. 2025. godine Gospodnje

Organizatori su planirali da poslednjeg dana Festivala odemo do planine Strandža u posetu selu Bršljan gde ćemo obići ovo pitoreskno selo i, naravno, čitati poeziju.
U devet sati pred hotelom staje autobus i mi krećemo.

Strandža je niska planina u jugoistočnoj Bugarskoj, između granice sa Turskom i crnomorske obale. Smeštena je na prilazima Evrope ka Aziji.
Jedinstveni je sklad prirodnih znamenitosti karakterističnih za mediteransku zonu dva kontinenta. U Strandži se nalazi najprostranija zaštićena teritorija u Bugarskoj — Park prirode Strandža, koji je deo evropske ekološke mreže Natura 2000.

Ljudi u selu Bršljanu još uvek se sećaju vremena kada je ovo mesto vrvelo od ljudi i orilo se od dečjih glasova, a učionice nisu mogle da prime svu decu doraslu za školu. Od nekadašnjih hiljadu stanovnika, danas u selu Bršljanu živi pedesetak ljudi, mahom pri kraju životne dobi, a selo je pusto i zaraslo u korov. Sa dolaskom leta, s obzirom na to da je selo postalo i vrlo zanimljiva turistička destinacija, u ovo mesto stižu i prvi gosti, čime se i broj njegovih stanovnika blago povećava.

Nekada, kada je Bugarska bila u sastavu Osmanskog carstva, ovo mesto se zvalo Sarmašik, što na turskom znači bršljan.

Početkom 20. veka ovo strandžansko selo našlo se u središtu borbe za oslobođenje ovog dela Balkana od Turaka. Još uvek se prepričavaju legende i priče o hrabrim vojvodama, njihovim podvizima i junaštvu. Danas Bršljan predstavlja pravo arhitektonsko blago sa više od 80 autentičnih građevina starih preko 200 godina. Stoga, ne treba da čudi činjenica da je selo Bršljan proglašeno arhitektonskim rezervatom.

Jedna od starih kuća pretvorena je u etnografski muzej. Na ulazu Muzeja dočekala nas je kustoskinja koja nas je upoznala sa tipičnim osobinama lokalnog građevinarstva. Temelji tih, većinom dvospratnih građevina, ukopani su u zemlju, što objašnjava i činjenicu zašto su zidovi prvog sprata od kamena. Ono što je specifično u tehnici gradnje zidova jeste da su na svakih 50–60 centimetara poređane drvene grede koje stvaraju svojevrsni pojas. Prilikom zemljotresa drvene grede se savijaju i sprečavaju urušavanje zidova, a otuda i čitave zgrade. Na donjem spratu kuće bile su životinje, a na gornjem – ljudi. Kuće su spolja obložene hrastovim daskama.

Radoznalo zavirujemo na drugi sprat gde je priređena etnološka zbirka. Tamo je i tipično za ovaj kraj ognjište – ukopano vatrište, kao i svojevrstan kućni luksuz – toalet na balkonu. Predstavlja običnu rupu u daščanom podu.

Sasvim blizu, na seoskom trgu, je crkva Svetog Dimitrija, koja je dobrim delom ukopana u zemlju. Odmah uz nju je stara crkvena škola, danas pretvorena u turističku atrakciju. U prizemnom sobičku obučavali su se 12–13-godišnji dečaci. Oni nisu sedeli u đačkim klupama, već direktno na podu, premazanom glinom, a pisali su na voštanim pločicama. Brižljivo su, pomoću tankih štapića, ispisivali ćirilična slova, a pri kraju svakog časa vosak bi bio rastopljen na ognjištu i rukom zaglačan.

Obilazim selo, zavirujem u dvorišta utonula u bujnu vegetaciju, u čijim se senovitim delovima raširio bršljan. Obilazim kućerke sa drvenom oplatom koje kao da je nacrtala dečja ruka, i gledam prema talasastim brežuljcima Strandže. Gledam tu iskonsku lepotu koja odiše šarmom prohujalih vremena…

Kada smo završili posetu muzeju i obišli ovo malo selo, okupljamo se pod tremom jednog dvorišta gde čitamo poeziju.

Vraćamo se u hotel. Rečeno nam je da budemo tačno u 18 sati u Kući pisaca, gde će biti održan književni konkurs „Život i mistika“ i gde će svako moći da pročita po jednu pesmu inspirisanu selom Bršljan ili planinom Strandža.

Veče je otvorio hor „Rodna pesen“.

Mešoviti hor „Rodna pesen“ osnovan je 1962. godine i jedan je od najsvetlijih kulturnih fenomena Burgasa.

Repertoar „Rodne pesne“ bogat je i raznovrstan – od bugarskog folklora i crkvene muzike, preko dela klasičnih i savremenih bugarskih kompozitora, do svetskih horskih primera iz različitih žanrova i epoha.

Među značajnim nagradama hora su nagrade sa prestižnih međunarodnih takmičenja u: Poljskoj, Rusiji, Mađarskoj, Švedskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, Grčkoj, Srbiji, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj, Rumuniji — što je jasan dokaz profesionalizma i umetničkog majstorstva ansambla.

Roza (Bojanova), Natalija (Dimitrova) i Vili (Koleva), naši domaćini, dali su pun doprinos: profesionalno su vodili program i inspirisali nas svojom kreativnošću, energijom i posvećenošću svakom od nas učesnika.

Žiri u sastavu: Ivan Vankov (pisac i novinar), Mina Krsteva (pesnik, pisac, satiričar) i Stefan Stojanov (pesnik i pisac) dodelili su mi prvu nagradu. Druga nagrada pripala je pesnikinji Valentini Radinskoj iz Sofije, a treća Aleksandri Kostić iz Srbije (KiM).

Nagrade nam je dodelila poetesa Dijana Savateva, zamenica gradonačelnika i odgovorna za kulturu grada Burgasa.

Posle završetka programa organizatori su proglasili i zvanični završetak Festivala „Sveto Slovo“.

31. 05.

Ujutro se nalazimo u restoranu za doručak, svega nekoliko nas. Još jednom se pozdravljam sa svima.

Prenosim stvari u auto i krećem za Beograd. Auto-put, sav u jutarnjem svetlu, skoro je prazan.

Ulazim u Sofiju. U centru grada saobraćaj je zaustavljen! Pitam jednog policajca kuda treba da vozim jer idem za Beograd i zbog čega su demonstracije. Vijore se bugarske zastave, čuju se uzvici negodovanja, pištaljke… Policajac mi kaže da protestuju protiv uvođenja evra. Slažem se sa protestantima, jer uvođenje evra je još jedno porobljavanje suverenih država.

Pokušavam da sledim objašnjenje kuda da vozim. Ali svuda je put blokiran. Gubim sat vremena vozeći uskim, povremeno jednosmernim ulicama… najzad nalazim pravi put.

Na samom prilazu graničnom prelazu sa Srbijom, granična policajka me zaustavlja, pokazujući mi mesto gde da parkiram auto. Pitam o čemu se radi. Kaže da sam vozio bez vinjete i traži da uđem u kontejnersku kućicu! Tamo, za radnim stolovima, sede dva muškarca zauzeta oko računara. Pitam u čemu je problem. Odgovara mi policajac, bliži meni, da sam vozio bez vinjete tridesetak kilometara 26. maja! Policajka seda za svoj sto i vrlo agresivno traži da mi se naplati kazna.

Pokazujem im uplatu od 26. Ona mi se unosi u lice i kaže: „Da, ali dok niste platili, vozili ste 30 km bez vinjete!“ Objašnjavam da prilikom ulaska na auto-put kod Plovdiva nije bilo objekta koji prodaje vinjete, ali da sam na prvoj benzinskoj pumpi kupio istu za narednih sedam dana i da vinjeta važi za ceo dan, a ne od sata kada sam je kupio, i da neću da platim.

Napokon se uključuje drugi muškarac, traži da policajka napusti prostoriju, kaže da je sve u redu i da mogu slobodno da nastavim putovanje.

Prolazim granični punkt i ulazim u Srbiju.

U Beogradu me šestog juna čeka u UKS-u književno veče posvećeno tridesetogodišnjici mog umetničkog trajanja, gde smo poeziju govorili Ivana Žigon i moja malenkost.