Srebrenica — novi mit, novi Talmud, novo Jevanđelje

PIŠE: Mišo Vujović

Postoje događaji koji su tragedija. Postoje događaji koji su zločin. A postoje i oni koji, vremenom, postaju mit.
Srebrenica je postala mit.
Ne zato što nije bio zločin, već zato što je postala više od zločina. Postala je dogma. Neprikosnovena istina. Novi Talmud. Novo Jevanđelje. Novi Kuran. Ko posumnja — biva ekskomuniciran iz kruga „civilizovanih“. Ko pita — biva proglašen jeretikom. Ko kaže „čekajte, ima tu više strana“ — odmah se ubija u intelektualnom smislu. Jer Srebrenica više nije istorijski događaj. Ona je religija.

Genocid po meri NATO-a

Srebrenica je jedini “genocid” u kojem:
Zločinci iz prve faze (Orić i njegovi) ne odgovaraju.
Žrtve se ne broje precizno već politički.
Streljani borci se u medijima prikazuju kao deca i civili.
A najvažnije: genocid je korišćen kao geopolitički alat za napad na Srbiju.
Kako se dogodilo da jedan lokalni zločin, u ratu u kojem su zločini bili svakodnevica — dobije status knjige postanja postjugoslovenskog novog svetskog poretka?
Jednostavno: trebalo je srpski otpor satanizovati. Trebalo je celoj jednoj naciji utisnuti žig krvnika. I to trajno. Ni Hitleru, ni Čaušeskuu, ni Hutu milicijama u Ruandi nije se podigla takva medijska piramida od optužbi kao Srbima. Jer genocid u Srebrenici nije samo narativ. On je postao valuta. Ulaznica u evroatlantski raj za bosanske muslimane. Izlaz iz istorije za Srbe.
Nema srpskih žrtava. Postoje samo kolateralne senke.
Ko danas sme da kaže da je u Podrinju ubijeno više od 3.267 Srba? Da su klani, živi spaljivani, bacani u jame? Ko sme da podseti da su sve te žrtve pale pre julskog zločina 1995? Ko sme da izgovori ime Nasera Orića bez straha da ne bude blokiran, zabranjen, osuđen?
Ta imena su izbrisana. Kao što se u novim apokrifima ne pominje Juda. Samo što su ovde Jude — žrtve.
U Kravici, u Bjelovcu, u Zalazju, u Bratinoj i okolnim selima — ubijani su Srbi. Ne ratnici. Ne „genocidaši“. Nego seljaci. Domaćini. Starci. Deca. Streljani, masakrirani, neki bez glave, neki bez krivice.
I nijedan haški sudija, nijedna presuda. Nijedna godišnjica. Nijedna kamera.

 Od religije do industrije

Srebrenica nije samo religija. Ona je industrija.
Od dokumentaraca, preko izložbi i međunarodnih konferencija, do fondacija i NVO parazitizma — genocid je postao biznis.
Profiti se ne mere u dolarima ili evrima, već u ucenama. U permanentnoj političkoj moći. U moralnoj prednosti nad žigosanim Srbima.

Svaki ambasador koji dođe u Sarajevo — prvo ide u Potočare. A ne u Kravicu. Ni u Bratunac. Ni u Tuzlu, gde su 1992. muslimani masakrirali 200 vojnika JNA u povlačenju. Tamo nema industrije. Nema para. Nema mitologije.
Religija bez oproštaja

Ono što Srebrenicu čini zaista strašnom nije broj žrtava. Ni metod. Ni zločinac. Već — smisao koji je tom zločinu naknadno dodeljen.

Jer ovo nije vera koja prašta. Ovo nije religija pokajanja. Ovo je religija osvete. I stalnog žrtvenog identiteta. Kao što se neki narodi definišu preko pobeda, a neki preko ideje izabranosti, tako se u Sarajevu gradi nacija na kostima iz Potočara.
Tu istorija nije završena. Ona se ciklično oživljava. Svakog 11. jula — ta misa se služi. Uz reči: „nikad nećemo zaboraviti… nikad nećemo oprostiti“.
To nije žalost. To je nametanje krivice. To nije pamćenje. To je mehanizam ucene.
Pitanje za kraj: ko je napisao ovaj mit?

Jer, kao što u svakoj svetoj knjizi postoji autor, postoji i u ovoj.
Srebrenicu nisu napisali stradalnici. Napisali su stratezi. Iz Kanbere, iz Londona, iz Vašingtona.
Srebrenica nije spontano nastala. Ona je scenario. Sa zločinom kao nužnom scenom. I sa NATO intervencijom kao finalom.

Trajaće doživotno. Udžbenici će je učiti. Holivud će je ekranizovati. Fondacije će je donirati. A Srbi — nositi kao žig.
Dok god ne kažu: ne — nismo bezgrešni, ali ni jedini grešni. Dok ne dobiju svoje Potočare. Dok ne progovore o svojim mrtvima.
Dok ne raskrinkaju mit.