Метохија на мору: Сузе Пећи у "таласима" Бара
ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић
Четврти је дан фебруара. Зима она тиха, приморска, што не пробија у кости само ако нема сјеверца, али зна да пробуди оно што човјек годинама носи дубоко, потиснуто, мислећи да је навикао. Томислав Томо Трифовић тог дана није планирао ништа историјско. А опет, све је мирисало на историју.
Он је Пећанац. А поријеклом – из намучене Велике. Од Живаљевића родом, којима је крвна освета некад давно промијенила презиме у Трифовић. Судбина која се не бира, већ носи. Везан за Велику, али још јаче, болније и дубље – за Пећ. За Бистрицу. За Пећку Патријаршију. За пећке интриге у оном старом, животном, бескрајно духовитом смислу – гдје се све зна, али се све и прашта. Томо је био народни човјек, социјалиста старог кова, шоумен чији жестоки хумор не разумију сви. Размију га, срећом, они који имају дара више од просјека и срце шире од страха.
Године 1999., као и већина Срба из Пећи, напустио је Томо свој завичај. НАТО окупација. Етничко чишћење. Срушена гробља, прекопане кости у Метохији, спаљене цркве, порушене куће, отети станови – и све то траје и данас, готово 27 година касније. И ништа од тога није статистика. Све су то имена, лица, гласови...
Звони Тому телефон. Милош Димитријевић је са друге стране "сигнала". Стари пријатељ. Доскорашњи предсједник Општине Пећ у систему државе Србије, са сједиштем у Гораждевцу – енклави, највећем српском селу у пећкој општини и цијелој Метохији. Мјесту које је, упркос стравичном терору, опстало. Храбри Гораждевац, свима познат.
Милош не каже да је у Бару. Нити му говори да је у друштву „Тита из Пискота“, како Томо зове заједничког пријатеља. Шале се. Као некад. Томо каже: „Можда дођем на љето.“ Знају обојица да та реченица значи много више од плана.
У Милошевом друштву је и Дарко Колашинац – његов насљедник, садашњи први човјек српске општине Пећ. Млад, насмијан, дружељубив. Ријетка слика: бивши и садашњи – заједно. Као да је то најнормалнија ствар на свијету. А заправо је примјер.
У исто вријеме, „Тито из Пискота“ зове Душана Новићевића – Душка. Пећанца, и опет великог Милошевог пријатеља. Некадашњег режисера, културног посленика, управника позоришта у Пећи. Пуних му је 86 година, али стоји право – и у тијелу и у духу. Каже му да се спреми, да изађе испред зграде за десет минута. Не говори му да је Милош у ауту. Каже само: „Идемо на пиће, нисмо одавно.“
И онда – шок. Сусрет Душка и Милоша. Поглед. Препознавање. Сузе. Душко не зна ни гдје га воде, ни да ли сања. Сцена за невјеровање. Пећ се у том тренутку преселила у Бар.
Одредиште је ресторан „Златна риба“, гдје је, врло намјерно, газда – Богић Бели Митровић. Пећанац. И Куч, али и Баранин и те како. Човјек који је много прије погрома дошао у Бар, али никад није отишао из завичаја – јер завичај није адреса, него памћење.
Томо чека испред ресторана. Не зна да долазе Милош и Дарко. А онда – нови судар емоција. Сусрет Тома и Милоша. Пун суза. Пун тишине која говори више од било које реченице.
Као да је осјетио да се нешто велико дешава, без иједне најаве, стиже и Небојша Ћебо Војводић. Боем посебног нерва. Водитељ култних емисија на Радио Метохији у Пећи. Новинар. Данас у Бару, од деведесет девете, са промијењеном професијом, али истим гласом душе.
Рапсодија. Сјећања. Пећ у Бару. А биће, кажу – и Бар у Пећи.
Помињу ауторитете које вријеме није појело: др Миладина Ивановића, предсједника Општине из деведесетих и неспорног лидера Срба у Пећи. Киднапованог и, по свему судећи, убијеног адвоката Миливоја Ђуричића, чије тијело никада није пронађено. Божидара Божа Жарића – хумористу и боема без премца. Света Павличића – ништа мање атрактивног. И, дакако, пјесму „Каранфил се на пут спрема“, често наручивану у емисији „Фолк ружа“, док је Ћебо водио програм.
У друштву је и Дејан Славковић из Ђаковице. Слуша. Гледа. Њему је и занимљиво и тужно. Зна ту судбину. Његови су исто прошли.
Растанак – у сузама. Милош износи боце које је намијенио за Душка и Тома. Своју ракију. Печену у Гораждевцу. Са емотивним печатом земље која се не да упркос свему.
Милош и Дарко настављају према Пећи. Према свом Гораждевцу. Томо, чика Душко и Ћебо – ка својим барским становима у којима живе већ 27 година. Али са истом поруком. Истим завјетом. Као она јеврејска: догодине у Јерусалиму. Овдје је: догодине у Пећи.
И вјерују у то. Ако се они не врате – вратиће се њихови потомци. Јер ниједна окупација није довијека. А Пећ, као и истина, зна да чека.
