Од краља Александра до спора Подгорице и Загреба: Ко има право на школски брод „Јадран“?

Хрватска нема правни основ да потражује школски брод „Јадран“, а њено инсистирање на преузимању овог једрењака више је мотивисано симболиком ратног трофеја из деведесетих година него његовом материјалном вриједношћу, сматра историчар из Тивта Дражен Јовановић.

Он је у разговору за „Дан“ оцијенио да Црна Гора има снажне историјске и правне аргументе да задржи брод. Међутим, у спору Подгорице и Загреба и даље се недовољно говори о могућим правима Србије, на која је „Барски портал“ раније указао објављивањем правне анализе адвоката др Горана В. Ђорђевића.

Хрватска потражује „Јадран“, али не и друге бродове некадашње Југословенске ратне морнарице

Јовановић је за „Дан“ указао на нелогичност хрватских захтјева, подсјећајући да је након распада Југославије у Црној Гори остао велики број ратних бродова, укључујући фрегате, ракетне топовњаче, подморнице и друга пловила.

„Не постоји никакав правни основ да Хрватска тражи овај брод. Занимљиво је поставити питање зашто Хрватска не потражује неке друге бродове који су такође били у саставу ратне морнарице, а данас се налазе у Црној Гори? Моје лично мишљење је да они на брод Јадран гледају као на неку врсту ратног трофеја из тих крвавих ратова деведесетих година, а не због његове материјалне вриједности“, казао је Јовановић.

Његова изјава долази након састанка црногорског министра одбране Драгана Краповића и хрватског министра вањских и европских послова Гордана Грлића Радмана, одржаног 9. октобра у Загребу, на којем није постигнут договор о власништву над бродом.

Док Подгорица инсистира да је „Јадран“ црногорско власништво, Загреб наставља да захтијева његову предају, позивајући се, између осталог, на некадашњу повезаност једрењака са Сплитом.

Јовановић, међутим, одбацује такав аргумент.

„Теорија да је брод Јадран имао матичну луку у Сплиту уопште не пије воду – то је био војни брод, посада је била вишенационална, а он је подједнако боравио у Тивту, Сплиту, Дубровнику и Пули“, објаснио је историчар.

Подсјетио је да је „Јадран“ изграђен 1933. године у њемачком Хамбургу, за потребе Краљевске морнарице Југославије, те да је 16. јула исте године први пут упловио у Тиват.

Посебно је указао на чињеницу да су у његовом финансирању учествовали грађани и институције широм некадашње државе.

„Парадоксално је, али градови попут Зрењанина или Сарајева дали су много више средстава за његову изградњу него Сплит или Шибеник. Тиват је његова прва лука у коју је упловио јула 1933. године, уз велику помпу и свечани дочек. Ту су рађени сви његови ремонти, поправке и одржавање током деценија“, нагласио је Јовановић.

Према његовим ријечима, историјска и културна вриједност брода далеко превазилази његову тржишну цијену, јер су генерације помораца управо на „Јадрану“ стицале прва знања о мору и пловидби.

Историчар је критиковао и недовољно одлучан однос црногорских институција према овом питању.

„Мало сам и љут што Црна Гора, посебно у том питању, нема неки јасно дефинисан политички став према Хрватској. Све то ми личи на неко повлачење у околностима када имамо апсолутно ваљане правне аргументе“, поручио је Јовановић.

Он сматра и да „Јадран“ треба хитно прогласити културним добром, подсјећајући да је из Боке раније упућена иницијатива надлежним институцијама, али да, према његовим сазнањима, није било званичног одговора.

„Тај брод је једноставно заслужио да буде проглашен културним добром“, нагласио је, оцјењујући да једрењак не заслужује да буде предмет политичких надметања и прикупљања јефтиних политичких поена.

Може ли се о „Јадрану“ одлучивати без Београда?

И док се у јавности углавном говори о супротстављеним захтјевима Црне Горе и Хрватске, „Барски портал“ и портал "ИН4С" су раније отворили и треће, изузетно важно питање – да ли Србија има право на школски брод „Јадран“ и може ли се о његовој судбини одлучивати без учешћа Београда.

Подсјетимо, наш портал је 9. августа 2026. године објавио правну анализу адвоката др Горана В. Ђорђевића под насловом „Брод Јадран припада Србији (правни аспект)?“. У њој је детаљно образложена теза да се приликом расправе о власништву над једрењаком неоправдано занемарују могућа имовинска права Србије.

Ђорђевић је указао да је највећи дио средстава за изградњу брода обезбиједило тадашње Министарство војске и морнарице, док је остатак прикупљен добровољним прилозима „Јадранске страже“, уз учешће краља Александра Карађорђевића.

Посебно је анализирао правни континуитет некадашње Савезне Републике Југославије, државне заједнице Србија и Црна Гора и питање расподјеле војне имовине након осамостаљења Црне Горе 2006. године.

Указао је и на одредбе Споразума о питањима сукцесије СФРЈ, према којима покретна војна имовина представља предмет посебних договора заинтересованих држава насљедница.

Према Ђорђевићевом тумачењу, питање власништва над „Јадраном“ није коначно ријешено у односима Србије и Црне Горе, због чега постоји основ да се и Београд укључи у расправу.

Ово питање „Барски портал“ је поново актуелизовао 25. септембра, у тексту „Покренута нова петиција за Јадран: Прије одлуке о броду треба одговорити и на питање права Србије“.

Тада смо подсјетили и да је часопис „Одбрана“ Министарства одбране Србије још 2006. године писао о заинтересованости Србије за овај једрењак, указујући на његово финансирање и историјско поријекло.

Наравно, постојање правне аргументације у корист Србије не значи да је њено власништво утврђено, као што ни чињеница да се брод налазио у Тивту у вријеме распада Југославије сама по себи не рјешава сва питања сукцесије.

Управо зато спор око „Јадрана“ не би требало сводити искључиво на билатерално надметање Подгорице и Загреба.

Једрењак који је изграђен за Краљевску морнарицу Југославије, који је преживио Други свјетски рат, промјене државних уређења и распад заједничке земље, представља дио ширег историјског и поморског насљеђа.

Зато се, уз питање на које упозорава Дражен Јовановић – зашто Хрватска инсистира баш на „Јадрану“ – намеће и оно на које је „Барски портал“ раније указао: зашто се о судбини брода који је настао у оквирима заједничке државе расправља готово искључиво између Црне Горе и Хрватске, док се могућа права Србије остављају по страни?

Одговор на то питање захтијева правне аргументе, документацију и договор заинтересованих страна, а не само политичке изјаве.