Да ли ће сусрет Путина и Трампа промијенити и однос ЕУ и Црне Горе према Русији?

Односи између Црне Горе и Русије данас се посматрају у свјетлу ширег геополитичког контекста обиљеженог наглим и неочекиваним обртима на свјетској сцени. Најновији примјер стиже из Енкориџа са Аљаске, гд‌је је руски предсједник Владимир Путин, који је од почетка рата у Украјини био готово потпуно изолован од стране Запада, посјетио ни мање ни више него Сједињене Америчке Државе и био дочекан аплаузом тадашњег америчког предсједника Доналда Трампа.

Тај чин показује да међународни односи, ма колико изгледали крути и закочени, ипак остављају простор за промјене и преокрете, па се с тим у вези може очекивати и да ће политика Европске уније према Москви дугорочно бити подложна прилагођавањима.

Црна Гора ће, без обзира на такве глобалне промјене, остати чврсто везана за спољну политику Европске уније и НАТО-а. Унутрашње политичке турбуленције и повремени популистички тонови не могу промијенити стратешки правац државе. Иако у јавности постоје традиционалне симпатије према Москви, досадашња пракса показује да институционални курс остаје несумњиво прозападни и да Подгорица готово без изузетка усклађује своје потезе са Бриселом и Вашингтоном.

Након руске агресије на Украјину Црна Гора се досљедно придружила европским санкцијама, а економски ефекти одмах били видљиви јер држава није стратешки зависна од руских енергената нити од обимних трговинских веза које би могле да угрозе њену привреду. Туризам, у којем су руски посјетиоци некада чинили важан сегмент прихода, највише је осјетио овај удар и нису успјели сви покушаји ослањања на друга тржишта.

Очекује се да ће и актуелна и будуће владе наставити да слиједе европску линију, како у погледу санкција, тако и у погледу дипломатских иницијатива.

Црна Гора је током посљедње деценије досљедно пратила спољну политику Европске уније и НАТО-а, чак и онда када је то значило високу економску цијену. Санкције Русији уведене након инвазије на Украјину усклађене су без задршке, али посљедице тих мјера нису остале само на нивоу дипломатских порука — оне се осјећају у готово сваком сегменту црногорске привреде.

Према процјенама економских аналитичара, укупан губитак од санкција прелази 250 милиона еура. Винска индустрија, некада ослоњена на стабилно руско тржиште, изгубила је више од 27 милиона еура. Туризам је доживио још већи удар — укидање директних авио-линија и пад долазака руских туриста за преко 80 одсто довели су до губитка од најмање 35 милиона еура годишње, што за три године износи више од 100 милиона. Стране инвестиције, међу којима су руске имале значајан удио, успориле су или потпуно замрзнуте, док се вриједност обустављених пројеката процјењује на око 44 милиона еура.

Док се Подгорица поносила тиме што „стоји раме уз раме са савезницима“, грађани и привредници суочавали су се с реалним посљедицама те политике. Поставља се питање да ли је ико озбиљно процијенио цијену такве одлуке или тражио од Брисела и партнера у НАТО-у компензације за претрпљене губитке. Остаје нејасно и да ли ће држава предузети конкретне кораке како би надокнадила штету или ће се и даље задовољавати политичким похвалама, док привреда носи терет без икакве подршке.

Ако Црна Гора жели да остане вјеродостојан савезник, мораће да покаже да умије и да заштити сопствене интересе. Одлуке о санкцијама можда јесу политички исправне, али оне не смију да остану без јасног плана како ће се ублажити њихови ефекти. Без таквог плана, прозападни курс земље плаћаће се губицима које више неће бити могуће надокнадити само туристичким сезонама и добрим намјерама.

(ДАН)