ПИШЕ: Дијана Обрадовић
Прича о бившим радницима „Приморке“ поново је дошла пред врата Општине Бар. И добро је што су радници истрајни и што не одустају. Али није добро ако се њихова мука сведе на још један пријем, још једно обећање, још једно „покушаћемо да повежемо раднике са министрима“.
Предсједник Скупштине општине Бар и посланик Европског савеза Бранислав Ненезић данас је изашао пред окупљене раднике и најавио да ће у четвртак организовати пријем, као и да ће њихов проблем покренути у Скупштини Црне Горе, преко Премијерског сата.
Како је објављено, Ненезић је казао да може да „делегира овај проблем“ Скупштини и да ће затражити од министарке Наиде Нишић да организује пријем за бивше раднике „Приморке“.
То је свакако боље него ћутање.
Али, да се не лажемо – радницима „Приморке“ након двије деценије више није потребно да неко организује пријем. Њима је потребно да неко коначно организује одговорност.
Јер „Приморка“ није пропала јуче.
Није ни опљачкана јуче.
Нијесу јуче остали радници без својих права, зарада, отпремнина и година рада.
Све оно што се дешавало са једним од најзначајнијих барских привредних система дешавало се у времену када су Црном Гором и Баром управљале политичке структуре које су данас, у различитим облицима и под различитим именима, поново дио власти и политичких договора.
И управо ту почиње највећи парадокс данашње приче.
Ненезић данас стоји пред радницима као посланик и предсједник локалног парламента који жели да помогне. Али политичка странка из које је потекао – Социјалдемократе – настала је из политичког миљеа Социјалдемократске партије, а данашњи Европски савез чине управо СД, СДП и ЛП. У локалној власти у Бару Ненезић је на функцију предсједника Скупштине изабран уз подршку тадашње коалиције ДПС-СДП-ЛП и СД.
Зато није довољно данас рећи: „Покушаћу да помогнем“.
Потребно је поставити питање: гдје је политичка одговорност оних који су деценијама управљали системом у којем је „Приморка“ уништавана?
Бивши радници су у посљедњим протестима управо на то указивали. Њихов предмет, како тврде, годинама стоји пред надлежним институцијама, док њихова потраживања остају неријешена. У августу су протестовали у центру Бара, а након што нијесу добили одговоре, најавили су радикализацију протеста.
Потом су најавили и блокаду магистрале у Шушању.
Полиција је блокаду забранила, уз образложење да би такво окупљање угрозило безбједност саобраћаја и функционисање главне саобраћајнице. Радници су, умјесто блокаде, наставили протесте, а потом најавили свакодневна окупљања испред Општине Бар.
И ту треба бити јасан - право радника да траже своја права не смије бити проблем који се рјешава полицијским рјешењем. Саобраћај се мора штитити, наравно. Али још више мора бити заштићено право људи да годинама након губитка посла траже оно што им припада.
Јер ако институције не могу да ријеше проблем, људи ће неминовно тражити све гласније начине да их неко чује.
А радници „Приморке“ већ су довољно дуго чекали.
Они не траже милостињу.
Не траже поклон.
Не траже политичку услугу.
Траже своја потраживања и своја права.
И ту долазимо до суштине.
Ако је „Приморка“ уништавана кроз незаконите послове, злоупотребе, извлачење имовине или друге радње које су нанијеле штету предузећу и радницима – онда се та штета не може надокнадити само из државног или општинског буџета.
Ако је неко незаконито стекао имовину на штету „Приморке“, онда треба тражити ту имовину.
У некретнинама.
На рачунима.
У имовини која је преношена на друга лица.
У свим пословима који су оставили траг у документацији.
И, ако истрага покаже да је било одговорности, код свакога ко је учествовао у том систему – без обзира на функцију, партију, садашњи политички статус или некадашњу моћ.
То је једини озбиљан одговор.
Јер није нормално да се од радника који су остали без фабрике, посла и егзистенције очекује да двије деценије доказују да постоје, док они који су у вријеме уништавања привреде имали функције, моћ и приступ систему данас могу да кажу да са тим више немају никакве везе.
Неко мора да одговара за резултат једне епохе.
А резултат те епохе у Бару није само „Приморка“.
То су фабрике које су нестале, радна мјеста која су угашена, породице које су остале без сигурности и читав привредни потенцијал града који је годинама пустошен.
Зато је данашњи наступ политичара пред радницима добродошао само ако иза њега слиједе конкретни потези.
Ако ће четвртак бити још један састанак на којем ће се чути саосјећање – мало је.
Ако ће бити почетак институционалног притиска да се утврди ко је одговоран, гдје је имовина „Приморке“, ко је имао користи и зашто се годинама није поступало – онда већ има смисла.
И зато радницима не треба још једна политичка фотографија.
Треба им одговор на једноставно питање: гдје је завршило оно што је било њихово?
Све док на то питање нема одговора, сваки нови пријем, сваки нови састанак и свако ново обећање остаће само још једна станица у двадесетогодишњем чекању.
А „Приморка“ и њени радници више немају шта да чекају.
