ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Да ли су Срби у Лужицама, значи на простору на којем су преостали, после свих векова, односно миленијума страшног геноцида, исељавања, прогањања, убијања, разапињања на крст… Народ који је ту одувек живео или су ипак, у одређеном временском периоду, населили подручје данашње Републике Немачке па све до Северног мора, где се у неким књигама налази податак да се Амстердам називао Светоград, и даље изазов за научну јавност.
Немачка Википедија говори да су Лужички Срби ( Sorben, како они називају Србе) насели те делове Немачке 631/2 године после Христа!? Али материјални докази који су пронађени потврђују чињеницу да су они ту живели много раније чак и неколико хиљада година пре Христа.
За тренутак оставимо разноразне теорије о постанку наших прапра предака и насељавањима која су се догађала на тим огромним пространствима и у тако дуго временском периоду.
Нама је можда најпознатији Лужички Србин Павле Јуришић Штурм који се славом овенчао у србској војсци али су немачки Срби дали и велике писце,песнике, филозофе…па све до спортиста.
Један од њих је и Хандриј Зејлер.
Хандриј Зејлер (Будишин, Немачка, 1. фебруар 1804 - Лоза, 15. октобар 1872), велики лужичкосрпски писац, песник и лутерански свештени (пастор), један од оснивача културно-научног друштва - Маћица сербска.
Његова песма:
Трајање Српства
Српство живети мора, чврсто стајати,
и застава српска високо лепршати,
све док буде бор до бора
бацао сенке преко лужичких гора,
све док стрмо стење, као камени штит,
стршило буде високо у зенит,
а Шпрева током сребрним
тихо певуша Србима свим...
живети Српство мора, чврсто стајати
и његове гране увек цветати,
све док буде сунца и месеца
и под њима наша Лужица,
докле облак кишни благодетно залива
богате, плодове наших, поља и њива,
све док зеленило покрива брда родне груде
и на њима бар један цветак буде...
Живети мора Српство, чврсто стајати
све док српско дете успављује мати
погнута над колевком маленом,
успављујући га пресмом сананом,
све док свака мисао српског духа
не буде била изван сваког руха,
да би језиком својим увек могла понављати:
- то наше Српство опстати мора…
(1842)
Превео с лужичкосрпског: М. М. Парунац
Изворник: (Поезија Лужичких Срба/Предраг Пипер, 2002)
(Наставиће се)
