Историјски осврт на једну злоупотребљену реч
Пише: Мишо Вујовић
Данас у Црној Гори, поједини заговорници „патриотског фронта“ себе називају комитама, махом не знајући ни шта су комите биле, ни где су настале, ни по чему су заиста упамћене. Та шизофрена самопројекција под црвеним барјацима нема никакве везе са изворним значењем речи, већ са пројекцијом страха од истине и комплексом историјског губитника.
Прави комити настају у крајевима под турском влашћу — у Старој Србији и Македонији — као српске герилске формације, самоникли борци против Отоманске империје и арнаутских банди. То су били људи који су, у одсуству државе, бранили голи живот народа, храмове, девојке и жетву. Војвода Вук, Војин Поповић, Глигор Соколов, Станко Пинишић — то су били комити. Са заклетвом, моралом и циљем: ослобођење и уједињење.
А шта су били такозвани црногорски комити после 1918?
То је била шаролика скупина одметника, пљачкаша, пропалих династичких чиновника и локалних моћника који су у име краља Николе одлучили да „бране Црну Гору“ — али не од туђина, већ од Срба. Међусобно. Од братства до братства, од капије до амбара.
Војвода Видо Ђуровић, прави и признати комита из Прекобрђа, отворено је рекао:
„Ти нови комити били су разбојници. Народ од њих није имао мира. Отимали су храну, девојке, стоку… Понекад би припуцали на аустроугарску патролу — али ретко. Пре су пљачкали село него што су бранили слободу.“
И заиста, њихов „херој“ био је Петар Звицер — човек који је владао зулумом, палио амбаре, батинао и уцењивао сопствене комшије. Убијен је не од „терора Србије“, већ од најближих — из нужде и освете.
Иронија је што су чак и ти комити-побуњеници били Срби. Нису себе звали Црногорцима у етничком смислу, већ најчистијим Србима, за разлику од „Србијанаца“ које су гледали као политички или културолошки другачије. То је био династички сукоб, не етнички.
Људи који данас носе мајице са комитским натписом и црвеним барјаком, подржавају НАТО, прогоне Цркву, пале тробојке и пљују на Србе, немају ништа заједничко са комитима — ни по моралу, ни по идеалу, ни по жртви.
Прави комита је био борба.
Ово данас је перформанс.
Прави комита је гинуо за слободу.
Ово данас живи од туђе донације.
Прави комита је поштовао икону, брата, кућу и аманет.
Ово данас поштује Твитер налог, камеру и амбасаду.
Након уједињења у Краљевину СХС 1918, дошло је до сукоба, али не између „Срба и Црногораца“, већ међу Црногорцима — Србима, из поделе око династије. Да ли Карађорђевић или Петровић? Да ли интеграција или независност мале дворске државе? То је био суштински оквир сукоба.
Данас се тај конфликт лажно приказује као „окупација“, а тадашња побуна романтизована као „ослободилачки покрет“. Истина је једноставнија: ради се о манипулацији мртвима да би живи преживели своју безвредност.
Комита није онај ко виче.
Комита је онај ко ћути и пуца када мора.
А не када му медији дају термин.
Црна Гора ће бити слободна онда када се отргне од лажних комита, лажних патриота и правих профитера.
До тада — остаје таоц сопствених фалсификованих корена.
(ИН4С)
