ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић
Иницијатива коју је најавио предсједник Демократскe народнe партијe Милан Кнежевић да у Зети ових дана буде усвојена декларација којом се тражи поништавање признања лажне државе Косово, много је више од локалне политичке теме. То је, у суштини, први озбиљни институционални покушај након пада власти Демократске партије социјалиста да се поново отвори питање одлуке из 2008. године, коју велики дио народа у Црна Гора никада није прихватио као праведну, братску и историјски исправну.
Јер, ма колико неко покушавао да ту тему представи као завршену, истина је да признање тзв. Косова у Црној Гори никада није постало општеприхваћено државно питање. Оно је од првог дана доживљено као политичка одлука донесена под снажним међународним притисцима, супротно расположењу убједљиво већинског дијела јавности и без икаквог друштвеног консензуса.
Зато иницијатива из Зете има снагу политичког преседана. Она отвара процес који ће се, прије или касније, неминовно прелити и на друге општине у којима већинску политичку снагу носе странке и бирачи који се не мире са одлуком бивше власти да се солидарише са отимањем најважнијег и најсветијег дијела Србије.
Нема никакве сумње да ће се сличне иницијативе у времену које долази све гласније помињати у Пљевљима, Никшићу, Беранама, Андријевици, Мојковцу, Херцег Новом, Тивту, па и у другим срединама у којима постоји снажно увјерење да је признање тзв. Косова представљалодалеко најтежи удар на односе Црне Горе и Србија у читавој историји двије братске државе, доминантно једног истог народа.
Многима, а нарочито подржаваоцима и промотерима етничког чишћења и најстрашнијих злочина. годинама је било незамисливо да ће се у институцијама уопште поново отворити та тема. Али политичке прилике у Црној Гори више нијесу исте као 2008. године. Пала је власт која је ту одлуку донијела, промијенила се политичка структура парламента, а промијенило се и расположење грађана који све отвореније траже преиспитивање потеза бившег режима.
Посебну тежину читавој причи даје и чињеница да су и неки од некадашњих највиших функционера Демократске партије социјалиста касније јавно говорили да је признање тзв. Косова било резултат спољних притисака и уцјена. Управо зато је та одлука у великом дијелу народа остала симбол политичког одвајања Црне Горе од Србије, али и симбол периода у којем су се, по оцјени многих, кључне државне одлуке доносиле мимо воље већине народа.
Ставови Милана Кнежевића овога пута нијесу остали само на нивоу политичке реторике. Они су прерасли у конкретну институционалну иницијативу, а то је оно што читавом процесу даје много већу политичку тежину.
Истовремено, све ово отвара и питање одговорности садашње власти. Јер, колико год поједине странке покушавале да избјегну јасно изјашњавање о српском Косову и Метохији, чињеница је да садашњу власт у значајној мјери одржавају управо гласови бирача који су очекивали снажнији заокрет у односу на политику бившег режима према Србији, српском језику, Српској православној цркви и питању Косова и Метохије.
Управо зато се у јавности све чешће чују критике на рачун дијела власти, посебно Покретa Европа сад, којем дио некадашњих бирача замјера да је након доласка на власт напустио велики дио очекивања која су постојала након 30. августа 2020. године. Те критике нијесу усмјерене само на питање Косова и Метохије, већ и на однос према српском језику, држављанству, симболима и положају српског народа у Црној Гори.
Многи који су гласали за промјене очекивали су да ће нова власт показати више политичке храбрости и више разумијевања за теме које велики дио народа доживљава као питања идентитета, историје и елементарне правде. Умјесто тога, често су добијали опрез, калкулације и покушаје да се најосјетљивија питања гурну под тепих како би се избјегли спољни притисци.
Али управо ту лежи суштина данашњег политичког тренутка у Црној Гори — питање докле се може избјегавати суочавање са темама које нијесу нестале, већ су само годинама одлагане.
Јер, шта год ко мислио о иницијативи из Зете, она је показала да у Црној Гори и даље постоји снажно расположење да се преиспитају кључне одлуке из периода власти Мила Ђукановића. А када једна тема толико дуго остаје жива у народу, онда је јасно да она није ни историјски ни политички затворена.
Зато није нереално очекивати да ће притисак за преиспитивање признања тзв. Косова временом расти и на државном нивоу. Данас је то Зета, сјутра могу бити друге општине, а већ у неком наредном политичком циклусу и сама Влада Црне Горе могла би се наћи пред захтјевом да отвори питање одлуке старе скоро двије деценије.
Јер политичке околности се мијењају, притисци пролазе, а народна и историјска питања остају. Управо зато иницијатива из Зете није само локална декларација — већ политичка порука да дио Црне Горе сматра да питање Косова и Метохије још није затворено.
Најзад, Зета ће ових дана рећи оно што мисли Црна Гора!!!
--200x200-rez.jpg)
