PIŠE: Igor Rems
Srpski izvori govore da je u Boju na Čegru poginulo 6000 do 16000 hiljada Osmanlija dok turski, engleski i nemački govore da je poginulo oko 10000! O srpskim gubicima izvori su podudarni u Boju na Čegru izginuli su skoro svi branioci oko 4000 ustanika ili kako pišu Britanci-revolucionara!
Kako bi opravdao toliki gubitak svojih trupa i opijen pobedom, niški Huršid-paša naređuje da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pamukom i zatim pošalju u Carigrad, kako bi pokazao na koji način se treba postupati sa pobunjenom rajom. Za svaku donetu glavu, Huršid-paša je plaćao po 25 groša. Kako bi jednom za svagda zaplašio Srbe, Huršid-paša naređuje da se na istočnoj strani Niša u znak opomene sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih ustanika, „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uzidaju spolja“.
Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine, a za mesto izgradnje Hušid-paša je odabrao uzvišenje pored Carigradskog druma, na nekadašnjem ulazu u Niš sa istočne strane, nedaleko od Stambol kapije, na mestu koje danas zauzima središte naselja Trošarina. Izuzevši lobanje palih srpskih junaka, Ćele-kula je izgrađena od maltera, kamena i greda. U nju su uzidane 952 lobanje poginulih ustanika, poslagane u pravilnim redovima, kojih je 14, gde se u svakom redu, na svakom zidu nalazilo po 17 lobanja.
Kako su godine prolazile, zub vremena je činio svoje. Mnoge glave srpskih junaka su vađene, iako su Turci zabranjivali Srbima da odnose lobanje sa njenih zidina, mnoge glave su krišom skidane i sahranjivane u okolnim grobljima.Neke glave su odnošene kako bi predstavljale jedinstveni suvenir, dok su opet druge propadale od kiše, mrazova, vetrova. Iako je kula propadala, njeni strašni atributi su i dalje bili prisutni.
Po oslobođenju Niša 1878. godine, njegovi građani dobrovoljno prikupljaju sredstva, kojima se izgrađuje nadstrešnica i ograđuje se kula, kako bi se sprečilo njeno dalje propadanje. Godine 1892. Nišlije još jedanput prikupljaju potrebna sredstva za podizanje skromne kapelenad čitavom kulom. Zaduženje za projektovanje kapele pripalo je ondašnjem cenjenom arhitekti Dimitriju Leku iz Beograda. Podizanjem kapele, kula je štićena od spoljašnjih uticaja. Ipak, štetni uticaji vlage i temperature nisu u potpunosti otklonjeni.
Turskih izvora o Ćele-kuli gotovo i da nema, tako da se podaci o njenom izgledu, načinu gradnje i broju lobanja zasnivaju na beleškama putopisaca koji su u 19. vekuprolazili kroz Niš.
Najraniji opis dao je beogradski licej Isidor Stojanović, a nešto detaljniji opis o ondašnjem stanju Ćele-kule dao je Živan Živanović 1882. godine: „Ja sam brižljivo brojao, i na ostatku od kule samo bilo je sa severne strane 123 glave, a zapadne strane 103, sa istočne 105 i s južne 180 – svega 511 glava. Blagorodna duša meštana nije mogla da gleda ovu strašnu sliku nedela, te su krišom mnoge glave poskidane i s pijetetom položene u groblja.“
U Evropi se za Ćele-kulu po prvi put čulo iz spisa francuskog pesnika Alfonsa de Lamartina. U svom prolasku kroz Niš, zatečen užasnim prizorom, Lamartin beleži sledeće: „...bio sam izmakao na konju, za jedno pola časa, ispred karavana. Sunce je žeglo; otprilike na jednu milju od varoši, ja ugledah jednu široku belu kulu gde se uzdiže usred ravnice, blistajući se kao paroški mramor. Staza me je k njoj vodila; ja joj priđoh bliže, i davši jednom turskom detetu koje je išlo sa mnom moga konja da ga pridrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočnem.
Tek što sam seo, kad, podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su sagrađeni od mramora ili od belog kamena, načinjeni od ljudskih lobanja pravilno poređanih. Ta lobanje i ta čovečja lica, ogoljena i pobelela od kiše i sunca, oblepljena s malo maltera, obrazovala su potpun slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; može ih imati petnaest do dvadeset hiljada; na nekim je još bila zaostala kosa i lepršala se na vetru kao lišaj ili mahovina; jak i svež povetarac duvao je s planine, i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao je u njima tužno i žalosno zviždanje.
Nikog nije bilo tu da mi objasni taj divljački spomenik; dete koje je držalo za uzdu dva konja, igralo se sitnim otpacima lobanja, što su se raspale u prah ispod kule; ja sam bio tako posustao od umora, vrućine i dremeža, da sam zaspao naslonivši glavu na taj zid od odsečenih glava. Kad sam se probudio, ja videh oko sebe karavan i više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me dočekaju u varoš; oni mi rekoše da su to glave onih petnaest hiljada Srba koje je paša poubijao u poslednjem srpskom ustanku. Ova ravnica bila je poprište smrti tih hrabrih srpskih ustanika, a ovaj spomenik njihova grobnica. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine.
Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna, i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cenu njihovi očevi otkupili." Lamartin, jula 1833.
Lemartinov opis daje veoma autentičnu sliku, izuzevši podatak u vezi sa brojem lobanja, koji je zbog stravičnog prizora i pesničkog poleta, naveo Lamartina da taj podatak preuveliča.
Ko nije video Ćele kulu ne zna što je jeza ali i ponos zbog onih koji su kosti ugradili u Slobodu potomaka, Slobodu sa kojom su se igrali i igraju se i danas iz svojih udobnih kabineta.
(Kraj)
