Istorija koju su pisali pobjednici: Od „Otpisanih“ do Đilasovog priznanja

PIŠE: Igor Rems

Koliko je naša istorija Drugog svetskog rata kompleksna, lažljiva, prevarna, krvava i nevjerovatno falsifikovana od „oslobodilaca“, pokazaće nekoliko primera, a ima ih toliko da izazivaju samo sramotu i stid.

Jedna od laži je i vrlo gledana TV serija „Otpisani“, koja je urađena po nekim stvarnim događajima. Međutim, komunistička propaganda je preoblikovala istoriju tako da u seriji gotovo da nema pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, dok su u realnosti mnoge akcije otpora u Beogradu pokretali i vodili upravo ravnogorski ilegalci, poput pukovnika Žarka Todorovića Valtera, dok ga Gestapo nije otkrio i uhapsio.

Nemački komandant u Srbiji general Bader često se u izveštajima žalio na izvanrednu obaveštajnu službu „Pokreta DM“ (Draža Mihailović, prim. autora), kako su nazivali JVuO. Jedan od najvećih uspeha četničke obaveštajne službe bio je ulazak tajnog agenta kapetana Bojanovića u krevet sekretarice generala Badera. Ona je Bojanoviću početkom 1943. rekla da se Nemci veoma plaše savezničkog iskrcavanja na Balkanu „zbog jake organizacije Dražine koja bi mnogo štete nanijela i da će pokušati sve da je uguše“.

Aktivne oružane akcije od strane komunista nisu predlagane ni razmatrane u prvim mjesecima okupacije Jugoslavije, jer je KPJ zauzela pasivan stav prema njemačkim okupacionim trupama. Po izveštajima pripadnika JNP „Zbor“ iz Čačka (Pokret Dimitrija Ljotića), iz juna 1941. godine, ističe se da su komunisti jedino društvo nemačkim vojnicima u gradu, tako da su bili u mogućnosti da rad svojih ideoloških protivnika prijavljuju nemačkim vlastima. (Međuopštinski istorijski arhiv Čačak – MIAČ, Zbirka JNP „Zbor“, K-1, br. 17.)

Čačanski komunisti bili su u vezi sa okupatorskim vojnicima, sa kojima su, po direktivi, trebalo da ostvaruju kontakte i da sa njima razgovaraju „o raspoloženju u njemačkoj vojsci i svemu“, po izjavama samih pripadnika KP. (MIAČ, Memoarska građa – pripadnika partizanskog pokreta, K-1, reg. br. 16, izjava Radmile Lale Ivković.)

U sećanju je ostalo da je deo čačanskih komunista dobro prihvatio dolazak nemačkih vojnika u Čačak. Politički su se slagali sa Nemcima jer su Staljin i Hitler imali pakt o nenapadanju. Komunisti u Čačku su sa veseljem gledali u tenkove i njemačke topove. Radnički klub „Borac“ odigrao je sa Nemcima i fudbalsku utakmicu. Pobedili su ih sa tri prema jedan jer su Nemci igrali u vojničkim cokulama. (Puriša Đorđević, „Filmska priča“, Telegraf, Beograd, 15. mart 1995.)

Komunistički pokret u Čačku svoje prve borbene jedinice formira u prvoj polovini jula 1941. godine. Prve akcije nisu bile uperene protiv okupatora, već protiv srpske žandarmerije. Faktički, građanski rat u Čačku počeo je 9. jula 1941. godine, kada je partizanska grupa, koju je predvodio Slavko Krupež, ubila dva žandarma.

Tokom 1942. godine, po spiskovima koje su im dali komunisti, nemački Gestapo je uhapsio u Takovu, a potom strijeljao 300 pristalica JVuO. Poslije rata neki od tih denuncijanata izvedeni su pred sud i osuđeni na blage kazne.

Krajem marta 1942. godine u Gornji Milanovac dolazi jedna nemačka četa. Komandiri ove čete bili su dva poručnika, Šubert i Štibing Hofman. Sa ovom četom bila je i jedna grupa njemačkih oficira, među kojima je bilo i folksdojčera.

Za ovu grupu oficira pretpostavlja se da je sačinjavala centar Abvera koji je bio vezan za centre u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji.

Za Abver je radio i veliki broj naših državljana koji su se presvlačili u uniforme i zajedno sa nacistima učestvovali u akcijama. Pretpostavlja se da su u početku korišćeni u borbi za otkrivanje četničkih organizacija i funkcionera, a kasnije je sigurno da su korišćeni i za druge ciljeve.

Interesantno je i hladnokrvno priznanje samog Milovana Đilasa da su im četnici bili GLAVNI NEPRIJATELJI i da su sa NEMCIMA htelli PRIMIRJE!

Nekadašnji partizan i Titov saborac, a kasnije disident i prognanik iz partije, Milovan Đilas, u jednom intervjuu detaljno je objasnio čitavu ratnu ideologiju NOB-a i potvrdio da su partizanima glavni neprijatelji bili četnici, a ne, kako se mislilo, Nemci, te da bi, u slučaju iskrcavanja Engleza na Balkan, partizani sa snagama Vermahta potpisali trajniji mir.

Milovan Đilas je, naime, u intervjuu objasnio kako su se partizani pribojavali iskrcavanja Engleza na Balkan i razoružavanja koje bi oni sproveli kao veliki protivnici komunizma. U tom smislu, objasnio je, četnici su partizanima bili glavni neprijatelji:

„Mi smo mislili da ratujemo za svoj račun, a Nemci neka ratuju sa Englezima za svoj, a mi da ne dozvolimo da nas Englezi razoružavaju... To bi bilo primirje sa Nemcima, mada mi nismo do toga došli tako daleko u pregovorima“, ispričao je Đilas.

On je potvrdio i da su im u toj perspektivi glavni neprijatelji bili četnici Draže Mihailovića:

„Mi smo isticali da su nam četnici glavni protivnici, i faktički su to i bili, ako imate u perspektivi mogućnost iskrcavanja Engleza na Balkan. Nama je cilj bio trenutno primirje. Oni nisu bili iskreni ni sa jedne strane, ali ako bi se Englezi iskrcali, verovatno bi se to pretvorilo u jedan trajniji odnos primirja sa Nemcima. To je značilo potpuno odvajanje od SSSR-a, jer bi nas oni žrtvovali Englezima“, zaključio je tada Đilas.

Po priči, Englezi su trebali da se iskrcaju negdje na crnogorskom primorju. Još se sećam tih školskih priča, negde u Paštrovićima. Ali kada su Englezi geostrateškim potezom negde 1943. godine prestali da podržavaju JVuO i okrenuli se komunistima, ne čudi kako su na podmukao način razoružali pripadnike JVuO, ugurali ih u stočne vagone i predali ih komunistima u Sloveniji.

Kada su Čerčila pitali za taj politički obrt, na kritiku da podržava dolazak komunista u Jugoslaviji, Čerčilov odgovor bio je:

„Da li ćete Vi, gospodo, da živite tamo?“

Jugoslavija je imala sto razloga da se raspadne jer su joj temelji bili truli.