Дешифровање прошлости: Један отровни фалсификат шефа државе

ПИШЕ: Миодраг Лекић

Можда ћемо мало помјерити или спустити започету, чини ми се, доста озбиљну тему дешифровања прошлости овим редовима који слиједе јер ћу се осврнути на један случај фалсификовања прошлости од стране предсједника државе.

Као да није било довољно ауторство у стварању једног система наручене пропаганде често регрутован по обрасцу унајмљен – исплаћен, све као допринос манипулацији јавне свијести.

Фалсификат отровног садржаја о којем је ријеч направљен је на почетку 21. вијека као нажалост допринос овдашњем хушкању, подјелама и мржњи.

Аутор “оригиналног открића” је Мило Ђукановић који је у широком распону ангажовања, од приватног предузетника, предсједника владе и државе, бизнисмена, банкара, корисника пореских рајева итд - успио да се, на свој начин, огледа и у историографији.

Наиме, Ђукановић је у ауторском тексту 2000. год. за агенцију “SENSI” цитирао наводни став Илије Гарашанина из “Начертанија” (1884. г.) овако:

“Србија треба да стипендира што већи број црногорских младића и да од њих створи политичке јаничаре, који би, ако треба, заклали и своју рођену мајку”.

Ово је пренио недјељник “Монитор” у броју 518. септембра исте 2000. године, па је новинар тог недјељника инспирисан Ђукановићевим научним открићем у свом коментару дао наслов “Издајници, плаћеници, слуге”, нападајући у свом тексту између осталих и лист “Дан”. Главни уредник “Дана” Душко Јовановић још није био убијен.

А поводом наше теме проблем је у томе што наведена реченица, Ђукановићев цитат, нити нешто слично, не постоји у “Начертанију”!

На то је својевремено јавно указао црногорски историчар Живко Андријашевић, наводећи да се у “Начертанију” - “Гарашанин није исцрпно ни бавио Црном Гором”.

Својевремено сам узео учешћа поводом теме, не бавећи се ни тада нити сада Гарашановим дјелом написаним средином 19. вијека, већ сматрајући да стравична реченица о синовима из Црне Горе кољачима својих мајки заслужује објашњење.

Зато сам се два пута јавно огласио предлажући Милу Ђукановићу, тада предсједнику државе, да нешто објасни поводом цитата, предлажући двије логичне варијанте.

Прва, ако је Мило Ђукановић у свом оригиналном истраживачком раду открио цитирани докуменат који је до тада био непознат историчарима и постојећој историографији о “Начертанију” – да га једноставно објави.

Друга, да када већ цитирана реченица не постоји и да је фалсификат јавно откривен Ђукановић као номинални аутор текста би требало да јавно, пожељно и уз извињење, исправи грешку. Ради себе и јавности. Статус предсједника државе га додатно обавезивао на то.

Изостало је једно и друго.

Остала је тежина лажног цитата, његова политичко - хушкачка функција, која је можда по својој чудовишности и неодговорности за изговорену јавну ријеч превазилазила друге Ђукановићеве фалсификате. Па и онај, нешто раније, такође са националистичком, ратно хушкачком функцијом о “хрватским усташким формацијама” које се гомилају према црногорској граници.

Нећемо се бавити тиме да ли Ђукановић, сада почасни предсједник ДПС, још увијек има могућност да нешто објасни, да се као свако ко и мало држи до истине и пристојности у јавном животу, извини црногорској јавности за офирану грубу лаж коју је јавно саопштио чак стилом научника у области историографије.

А ми се скромно враћамо озбиљној и тешкој теми значаја и начина правог дешифровања прошлости. То би базично требало да буде принцип Sine ira e studio (Без гњева и пристрасности), како га је дефинисао “отац историје” Херодот из Халикарнаса.

То је и важан услов за прави вриједносни наставак живота нових генерација, па и њихове способности за остваривање континуитета са позитивним насљеђем прошлости и дисконтинуитета са оним негативним.