ПИШЕ: Игор Ремс
По српским изворима Јелена Анђел, у старијој историографији позната и као Јелена Анжујска (око 1236 — Брњаци, 8 . фебруар 1314) била је српска краљица, супруга српског краља Стефана Уроша I и мајка краљева Стефана Драгутина и Стефана Милутина. Након Урошеве смрти, а за време владавине својих синова, управљала је неко време Зетом. Подизала је многе цркве, како православне тако и римокатоличке. Саградила је манастир Градац у коме је и сахрањена. Због бројних заслуга проглашена је за светитељку, а њено житије је саставио српски архиепископ Данило II. У старијој историографији постојала је претпоставка о њеној припадности анжујској династиј и, али новија истраживања су показала да је са напуљским Анжујцима била тек у даљем, односно посредном сродству, док је поводом њеног стварног порекла указано на друга генеалошка решења.
Накнадно је, тек током 19. века, на основу архивске грађе постало познато да су Јелена и њена сестра Марија од Кајеа биле у сродству са Карлом I Анжујским (1266—1285), краљем Напуља и Сицилије, из чега су потом изведене и претпоставке о Јелениној припадности анжујској династији, а тим поводом је скован и термин Јелена Анжујска, који се временом одомаћио у делу историографије и публицистике ( у школи смо учили да је Јелена била са француског двора, прим. аутора), уз изношење додатних претпоставки о њеним родбинским везама.
Британски слависта Гордон Мак Данијел (енгл. Gordon McDaniel) оборио је претпоставке о њеној припадности анжујској династији, указавши на податке према којима је Јелена могла бити кћи грчко-угарског великаша Јована Анђела, господара Срема и Ковина (око 1235-1250) и француске племкиње Матилде од Вијандена, господарице Пожеге. По тој претпоставци, Јелена би по оцу била унука византијског цара Исака II Анђела и Маргарите Угарске, која је била кћи краља Беле III. Са мајчине стране, Јелена би по истој претпоставци била унука Маргарете од Куртенеа, сестре латинског цара Бодуена II.
После свргавања са трона Стефана Уроша I и његове смрти
у Ђурђевим Ступовима је 1282. године титулисана као "велика краљица".
Територија Јеленине државе обухватала је: Зету, Требиње, Плав и Горњи Ибар. Својој сестри Марији дала је на управљање Улцињ. Јеленина власт у Требињу и у Зети посведочена је у бројним дубровачким документима.
Јелена и Стефан Урош I су имали барем четворо деце:
Стефан (умро средином 13. века), пронађен му је гроб у Студеници.
Стефан Драгутин (око 1250. - 12. март 1316), краљ Србије (1276–1282), краљ Сремске земље (1284-1316)
Стефан Милутин (око 1254. - 29. октобар 1321), краљ Србије (1282–1321)
Брнча (умрла после 1264) - насликана на лозама Немањића и на фресци "Смрт Ане Дандоло" у манастиру Сопоћани.
Поред фрески, Јеленин лик сачуван је и на две иконе на којима је такође осликана са синовима. Иконе су сличне и поклоњене су манастирима Светог Николе у Барију и Светог Петра и Павла у Риму.
Црква Светог Илије изнад Луке Бар
Црква Св. Илије је освештана 1932. године од патријарха Гаврила Дожића. Назив брда, на чијем је једном од врхова храм, је у уској етимолошкој вези са именом свеца коме је црква посвећена, Светом Илији. Налази се на трећем врху по висини (141. метру надморске висине), на западном делу брда, изнад Луке Бар и каменолома.То је једна од најстаријих цркава у барском крају и деценијама је била препуштена зубу времена. Зашто о цркви вековима нема никаквих записа, напомена, народног предања… мени је несхватљиво, као да црква није ни постојала! Још као дечачић ишао сам на брдо да беремо или боље рећи сакупљамо пињуле ( зрна бора, пиније) и сећам се да је црква била у јадном стању, зидови напукли, без крова, готово урушена.
(Наставиће се…)
