ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Бавећи се Лужичким Србима, које званична немачка наука ни у једној варијанти не жели да назове правим именом – Србима (Serben) – већ их тенденциозно назива Зорбима (Sorben), приметно је систематско оспоравање њиховог присуства на просторима на којима су наши преци живели и миленијумима опстајали, од Атлантског океана па све до огромних простора Сибира. И сам назив Сибир изводи се из облика Срби, Сибри, Себри… итд.
Познато је да се холандски град Амстердам некада звао Светоград; Либек на обали Балтичког мора (које се некада називало Србско море, прим. аутора) био је Љубица; данашњи Кобленц звао се Бродница (и данас у Пољској постоји место са тим именом, прим. аутора).
Један немачки истраживач је једном приликом искрено приметио: „Ако би Србима вратили све њихове територије, шта би нама остало?“ У самом Берлину се до XVI века говорило српски.
Поништавање опстојности наших предака на просторима данашње Немачке може се објаснити континуираном немачком непријатељском политиком према руском, а нарочито према српском народу, као и према Православљу. Од XII века до данас, Лужички Срби изложени су невероватним видовима дискриминације – од забрана кретања (гета), забрана употребе матерњег језика и венчања, до физичког уништавања (концентрациони логор код Будишина – Бауцена, намењен само Лужичким Србима у Другом светском рату). Сва та сведочанства остављају нормалног човека без речи.
Сведоци смо и њихових монструозних злочина у светским ратовима – ликвидација читавих села у Белорусији, Украјини и Русији. Српски народ био је посебно на удару: Немци су у Србији убијали сто за једног. Зато није чудо што се и данас сусрећемо са разним фалсификатима и наметнутом Берлинско–бечком школом, чији уџбеници и даље тврде да су „Словени“ у Великој сеоби дошли на Хелм тек у V, VI или VII веку.
Симптоматично је, боље рећи болесно, њихово настојање да пониште артефакте Винчанске цивилизације, нарочито пронађено Винчанско писмо (Србица), старо 7.500 година, тражећи да се назове „Дунавско писмо“, само да у називу не стоји српски корен.
Додатни притисак на Србију долази из САД након почетка СВО у Украјини, са захтевом да се обуставе све научне активности у вези са Винчанском цивилизацијом – али о томе у некој наредној колумни.
Лужичка култура
Лужичка култура датира од око 1300. године пре нове ере (бронзано доба) до око 500. године пре нове ере (гвоздено доба). Период гвозденог доба се посебно третира као култура Билендорфа. Најважнија култура наследница је источногерманска Пшеворска култура (3. век пре н. е. до 5. век н. е.).
Лужичка култура се развила под утицајем културе хумки из средњег бронзаног доба, укључивши локалне заједнице у друштвено-политичку мрежу Европе гвозденог доба.
Простор и утицаји
Била је део система „поља са урнама“, културног модела који стоји у корену каснијих Келта и Римљана, распрострањеног од источне Француске, јужне Немачке и Аустрије до Мађарске и нордијског бронзаног доба у северозападној Немачкој и Скандинавији. На западу је уследила Билендорфска култура раног гвозденог доба.
У Пољској се сматра да лужичка култура обухвата и део гвозденог доба (у питању је терминолошка разлика). Наследила ју је у Монтелијусу VII п. н. е. померанска култура у северним деловима око ушћа Висле, која се затим ширила ка југу.
Сахране и материјална култура
Сахране „лужичког типа“ први је описао немачки патолог и археолог Рудолф Вирхов (1821–1902). Назив се односи на подручје Лужице у источној Немачкој (Бранденбург и Саксонија) и западној Пољској. Вирхов је идентификовао грнчарске артефакте „прегерманске“, али је одбио да спекулише о етничком идентитету њихових стваралаца – што је чест образац у немачкој археологији да би се избегло признавање српског присуства.
Пољски археолог Јозеф Костржевски, који је 1934. године започео опсежна ископавања лужичког насеља Бискупин, поставио је хипотезу да је лужичка култура претходница култура раних Словена.
Сахране су биле кремацијом; инхумације су ретке. Урну су обично пратили бројни (до 40) секундарни судови. Метални прилози у гробовима су ретки, али бројне оставе (као у Копањеву, Померанија) садрже богате бронзане и златне предмете (остава Еберсвалдеа, Бранденбург). Гробови са калупима (нпр. Батауне, Саксонија) и дувницама сведоче о производњи бронзаног оруђа и оружја на нивоу села. „Краљевска“ гробница у Седину (Бранденбург) садржала је медитерански увоз – бронзане посуде, стаклене перле. Гробља су била велика, понекад са хиљадама гробова.
Насеља и економија
Позната насеља укључују Бискупин у Пољској и Бух близу Берлина. Постојала су отворена села, али и утврђена насеља (бургвал или горд) на брежуљцима или у мочварама. Бедеми су грађени од дрвених сандука испуњених земљом или камењем.
Економија се заснивала на пољопривреди, што доказују бројне јаме за складиштење. Пшеница (емер) и јечам били су основни усеви, уз просо, раж, овас, грашак, боб, сочиво и камелину. Гајен је лан, а пронађени су остаци домаћих јабука, крушака и шљива.
Од животиња најважнија су била говеда и свиње, затим овце, козе, коњи и пси. Слике на урнама из Шлезије показују јахање коња; коњи су коришћени и за кочије. Лов је био присутан – кости јелена, срне, дивље свиње, бизона, лоса, зеца, лисице и вука, али лов није снабдевао велики део исхране. Велики број жабљих костију из Бискупина указује да су се вероватно јели и жабљи батаци.
О језику и етничкој припадности
О језику носилаца лужичке културе не зна се ништа због недостатка писаних извора. Почетком 20. века, немачки истраживачи попут Густава Косине тврдили су да су носиоци ове културе карпатско-дачке или, пратећи Алфреда Гецеа, северноилирске „етничке припадности“. Супротно њима, чешки археолози Јозеф Ладислав Пич и Лубор Нидерле, као и пољски археолози Леон Козловски и посебно Јозеф Костржевски, сматрали су носиоце лужичке културе Прасловенима.
