HIC RHODUS, HIC SALTA: Славенско - аријевске Веде

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

О  Славено - Аријевским Ведама не може се читати и учити у Историји. Историја је преузета из Торе, а  то није наше учење.

Назив "Славено- Аријски" потиче из чињенице да се РАСА састојала из четири Рода:
- Ха'Аријци,
- Да’Аријци,
- Свјаторуси (Светоруси)и
- Расени.
Ха’Аријци и Да'Аријци су  дакле, Арији. Њихово порекло је из Сазвежђа Земун, тамо где је звезда Тара - Северњача. Ту се такође налазе и звезде Хара  и Дара. Тамо је њихова прадомовина.
Светоруси и Расени су из других звезданих система. Они се називају Славенима. Они такође припадају Светлим Силама, и генетски су слични, разлика међу њима је само 
 у ирису ока ( обојени део који окружује зеницу).
Свјаторуси - језерске, небеске, плаве, боје васиљке.
Расени - огњене.
Сви су они бели и генетски усаглашени ( компатибилни), 
по крви, зато су и чинили РАСУ , тј. беле људе. Отуда назив "Славено - Аријски". Дакле могло би да се напише и "Веде РАСЕ", али онда би вероватно "расисти" записали и говорили да је то расизам.

Ова четири Рода са својим потомцима су били јединствена култура.
Како се разјединила?

Хришћани су успели да их разједине. Поделили су их на источне и западне, а потом су их међусобно сукобили.
Да је религија приликом примања Хришћанства имала вишеструки утицај на разноразна словенска скретања односно непријатељства показује нам као најбољи пример вођења крсташких ратова против Пагана!

Западни Словени су били међу последњим народима ако не и последњи у Европи који је чувао своју предхришћанску, паганску религију. Остајало је увек нејасно због чега се о њој не учи у школама, због чега је наша историја осакаћена, а словенски дух оштећен и ускраћен за то знање? Нарочито наша сазнања о Србским племенима у предхришћанским и пост хришћанском периоду сводио се само, рекао бих, информативно да смо добили сазнања да , тамо негде, на територији Немачке живе и постоје Лужњички Срби, односно Срби из Доње и Горње Лужице и још парадоксалније да Немци њих не зову онако како они себе називају Србима него их зову Зорбен!

У историји се сусрећемо са таквим намерно датим именима јер одвлаче пажњу од суштине. Најбољи пример су за то Етруска култура и Етрушчани који су себе једино звали Рашани или Расени!
Да ли су Расени односно Етрушчани тај Четврти Род?
Даље од тога није се ишло. Да ли се смело право је питање?

Ако хоћемо да прикажемо истину прилагођену новим околностима, комунизам, односно његова идеологија, негирала је Бога и пропагирала безбожништво па сигурно да у таквим околностима није постојала жеља, осим само информативно, да се још говори о многобоштву. 

Највалидније историјске чињенице о словенском паганизму на Западу налазе се у делима Сакса Граматика, данског историчара из XII века као и у делима
Адама Бременског из 11. и Хелмолд фон Бозау из 12. века који су детаљно описивали комплетан пагански ритуал свештеника у славу врховног бога Световида, да се тај скоро потпуно исти ритуал задржао, скоро идентичан, и у хришћанско време у XIX веку у Херцеговини и Бугарској.

У крсташком рату и гушењу паганизма осим Данаца и Немаца учествовали су и Пољаци који су ратовали против своје браће! Тај јаз од XII века између словенских народа остао је до дана данашњег. Онда су ратовали против браће који нису хтели да приме Нову веру данас ратују против једнородне браће која су подељена у Хришћанству на римокатолике и православне. Та омраза види се и осећа читавом својом трагиком у понашању римокатоличке Пољске и православне Русије као и у најтрагичнијем словенском сукобу између данашње Украјине и Русије. 

Прича о народу коме су тадашњи освајачи најпре одузели метафизички корен и душу окупацијом, уништењем храмова и религије, што је довело до краја и самог народа, има своју паралелу у сличној ситуацији у којој су територије једног народа где се налазе његове највеће светиње под страном окупацијом, од потомака истих завојевача из прошлости.

Али то и јесте најподмуклији план владара из сенке гурнути једнокрвну браћу једне против других и посећи им историјски корен опстојности и сећања.

НАПОМЕНА: У овом тексту у једном делу је коришћен превод (словенске заједнице) Слађане Лазић