МУЗИЧКИ ХОРИЗОНТИ: Последице коришћења „ви“ генератора

ПИШЕ: Братислав Лекић

Последњих година сведоци смо наглог продора вештачке интелигенције у све сфере живота, па и у област уметности, музике и музичког образовања. Где год се окренемо, суочавамо се са „ви“ генераторима који, често на први поглед заводљиво, нуде готове идеје, ритмове, хармоније, текстове и комплетне музичке структуре. Али, шта се заправо дешава кад човек препусти своју стваралачку улогу алгоритмима? На који начин то утиче на музички укус, уметничку вредност и будућност креативности.

Текст који следи покушава да одговори управо на то — без сензационализма, али са дубоком забринутошћу, јер човек као стваралац стоји пред једним од највећих изазова у својој историји.

........

Да бисмо појаснили штетне последице коришћења „ви“ генератора за стварање музике, морамо се вратити на темеље музичке теорије и подсетити се ко је био Питагора и шта је значио за развој звука, хармоније и разумевање фреквенција.

Питагора, грчки филозоф и математичар, рођен у 6. а умро почетком 5. века пре нове ере, остао је упамћен по својим истраживањима из музике, математике, филозофије, космологије и етике. У музици је открио прве музичке интервале, утврдивши да постоје прецизни односи између дужина жица на инструментима и тонова које оне производе. Када је жицу поделио на две једнаке половине, добио је тон виши за једну октаву; у односу 3:2 добија се квинта, у односу 4:3 кварта и тако редом.

Тако је поставио темеље интервала, обртаја, разумевања тоналитета — темеље који се и данас изучавају у музичким школама и академијама, а који затим воде ка хармонији, контрапункту и другим дисциплинама.

Постоји и легенда да је Питагора, истражујући интервале, покушавао да открије „кључ“ за разумевање космоса, јер је запазио да различити тонови различито делују на психу човека. Грчки филозофи после њега изучавали су модусе (старогрчке лествице) и сматрали да они могу не само да побољшају расположење, већ и да лече одређене болести. А да музика обликује душевна стања и данас зна сваки човек: једна нас смирује, друга мотивише, трећа узнемирава.

Питагорин штим („Pitagora tuning“) био је основни систем све до ренесансе. Али када се у музици појавио већи број промена тоналитета, тај систем више није увек звучао чисто, нарочито у великим квинтним померањима. Доласком барока и развојем клавира, нарочито у доба Јохана Себастијана Баха (1685–1750), започео је прелаз ка новом систему — једнако темперованом штиму.

То значи да се од тона А4  производи референтна фреквенција од 440 херца, одатле је почетна фреквенција за штимовање осталих тонова - којих има укупно 12 у једној октави и заснивају се између себе на полустепенима.

Електрични инструменти могу да повисе или спусте ту фреквенцију, али се то у пракси не ради, јер свака промена доводи до дисонанце, тј. тонови звуче „прљаво“ и неуједначено.

Неприродне фреквенције
„Ви“ генератори који стварају музику такође полазе од 440 херца, али корисник може сам да унесе произвољну фреквенцију. На пример, фреквенција 666 херца произвешће тон отприлике четири тона виши од природног А4, али он неће звучати чисто јер је стварна фреквенција тог тона другачија. Сваки тон има своју јединствену вредност — и свака промена нарушава читаву структуру.

Појавиле су се и теорије о „Теслиној фреквенцији“ од 432 херца као „фреквенцији мира“. Ипак, једини званични стандард остаје — 440 херца.

И сада замислите хаос када различити корисници почињу да стварају музику засновану на потпуно различитим фреквенцијама.

Многи аудио-записи, посебно на Јутјубу, већ су ослабљени услед компресије. Фреквенције варирају, па се јавља ефекат „вијања“, познат са старих касета. Човек то често подсвесно не примећује, али слух га јасно осећа. Такав квалитет дугорочно може довести и до оштећења слуха — нарочито код младих који користе слушалице.

Онлајн платформе за бесплатно преузимање музике додатно су ослабиле читаву индустрију. Слуша се лошији квалитет звука који временом утиче на нервни систем. Оно што се чини „јефтиним“, касније се „плаћа“ здрављем.

Истоветно важи и за видео-игре, лајв-стримове, онлајн учење музике и јефтине клавијатуре-играчке. Оне производе нечист звук, успоравају развој слуха, технике и моторике код деце, и дугорочно наносе штету.

„Ви“ генератори у том погледу иду још даље: стварају прикривене фреквенције, неприродне односе у тоналитетима и комбинације звука чији психолошки ефекат није истражен. Не знамо да ли такве фреквенције могу изазвати нервозу, несаницу, поремећаје концентрације или оштећење слуха.

Губитак човека у уметности и крађа идентитета
У САД су већ покренуте тужбе између музичких кућа и власника „ви“ генератора. Захтеви су огромни — од 120.000 до 150.000 долара по делу. Генератори су незаконито „учили“ на више од милион музичких композиција, па су нова дела често математички прерађени плагијати. Неке компаније већ су постигле нагодбе, што говори о коликим сумама се ради. Једна кућа одбила је нагодбу и тражи и новац, и имовину, и забрану.

Европа припрема регулативе: генератори неће бити забрањени, али ће бити „демократски доступни свима“, па ће свако за неколико минута моћи да „постане“ композитор, сликар или уметник. То погодује индустрији, али не и човеку.

Последице су дубоке:

1. Несагледиве последице по индустрију и економију.
Математички алгоритми замењују музичаре.

2. Преоптерећено тржиште без вредности.
Милиони генерисаних записа плаве праву уметност.

3. Губитак вештина код младих.
Без рада на инструменту нема слуха, технике, емоције ни креативности.

4. Губитак емоције и уметничке личности.
Генератор не познаје осећања; његов звук је хладан.

5. Злоупотреба гласа и идентитета.
Сваки човек има јединствен глас — дар Божји. Генератор га може клонирати и злоупотребити.

Најинтересантнији феномен су музичари који тајно користе „ви“ генераторе. Када их питате ко је певао, аранжирао или компоновао — они ћуте. Илузија би се распршила. То постаје глобалан тренд.

Има и поштених који признају: „Користим генератор.“ То је искрено — али није исправно према друштву. Техника треба да помаже човеку, а не да ствара уместо њега. Онај ко генераторско дело представи као своје — губи себе.

Човек мора бити победник
Упркос свему, верујем да ће човек на крају изаћи као победник.
Музика је старија од технике, дубља од алгоритма и јача од сваког генератора. Тон који настане из душе — никада не може бити побеђен тоном који је израчунао софтвер.

Машина може да опонаша, али не може да осећа.
Може да саставља, али не може да проживи.
Може да генерише звук, али не може да створи емоцију.

Човек који ствара остаје незаменљив — и биће тако док је света и века.

(Аутор је професор музичког образовања)