HIC RHODUS, HIC SALTA: Последњи српски деспот

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Читајући литературу која говори о блиској повезаности Словака и Срба у прошлости и која се протеже до данашњег дана, Словачка је једна од ретких словенских земаља која, и поред невероватног притиска који на њу врше САД и ЕУ, није признала Лажну државу, за разлику од Црне Горе која је тим чином издала своју једнородну браћу и поништила своју достојанствену борбу за слободу, своје чојство и јунаштво. На том путу наишао сам на име Павле Бакић, последњег српског деспота.

Ко је био Павле Бакић?
Павле Бакић (1484–1537) био је најпознатији представник властелинске породице Бакића. Првобитно је био феудални господар на подручјима под турском влашћу у Шумадији, а потом је прешао у Угарску, где је постао један од најистакнутијих српских првака.

Бакићи су стара српска племићка породица, први пут помињана 1476. На простору данашње Србије имали су 64 села, већином у ужичком крају. Под турском влашћу своје поседе проширили су према северу, у данашњу Шумадију, где су им се на Венчацу уздизали двори. Морали су давати ратнике за турску војску и сами их предводити. Због показаног јунаштва и ратничке етике, Павле је добио звање војводе. Велико поверење у њега имао је смедеревски санџакбег Ферхат-паша, султанов зет. Као жртва сплетки на султановом двору, Ферхат-паша је био погубљен. Заменио га је велики везир Ибрахим, који је оптужио Павла Бакића да је био подстрекач једне јаничарске побуне и да је код себе задржао драгоцености погубљеног Ферхат-паше.

Због пријатељских веза које је имао, Павле Бакић је сазнао да му се ближи крај. Не чекајући свилен гајтан, Павле Бакић је са породицом напустио Србију и прешао у Угарску. Са њим су кренули жена Теодора, деца (знају се имена кћерки Ангелине и Марије), четворица рођене браће (Комнен, Манојло, Матија и Михаило) и један од стрица (Петар), са породицама. Историчар Јован Рајић помиње још и Павлову браћу Климента и Димитрија. Њих и тројe кола пуних блага пратило је педесет коњаника. Прешли су Саву, а на другој страни их је раширених руку дочекао Павле Томори, командант угарске војске.

Добро је познавао турски начин ратовања, због чега га је Томори посебно ценио и уложио је много труда да Бакић пређе Саву. По договору, Павле је добио поседе у северозападној Угарској, у коморинској, ђурској, пилишкој и шомођској жупанији, а касније му је уступљена и тврђава Лак. Од краља Фердинанда добио је касније и Сомбатхељ и тврђаву Ђур. На ове поседе населио је српско становништво које се за њим иселило.

У Угарској Бакић није затекао оно што је очекивао. Земља је тада била у расулу, краљ Лудовик II млак и неспособан да заведе ред, а племство завађено. Значајну војну снагу чинили су Срби. На простору данашњег Срема, Бачке, Баната и Славоније били су спахилуци већег броја српских великаша и ратника (Раича Божића, Матеја Овчаревића, Стефана Бериславића, Марка Јакшића, Петра Петровића...). Дошавши, Павле је донео вест да се султан Селим II спрема за велики поход на Угарску, што се и обистинило у пролеће 1526.

Угари су спремали одбрану, а главна битка се одиграла 29. августа код Мохача. Међу угарским војницима били су и српски ратници које су предводили Павле Бакић и Радич Божић. Они су предлагали другачију организацију војске и начин одбране, али су њихови савети одбачени. Угарска војска претрпела је страховит пораз. Међу бројним погинулим Србима био је и Матија, брат Павла Бакића. Краљ Лудовик II побегао је са бојишта и у паничном страху удавио се у једном набујалом потоку. Турци су несметано ушетали у Будим. Док је турска војска хитала према Будиму, Бакић је склањао Србе у збегове, како се не би нашли на правцима наступања турске војске.

После мохачког пораза и краљеве погибије, почео је грађански рат у Угарској. За краљевску круну борили су се ердељски војвода Јован Запоља и хабзбурговац краљ Фердинанд II. У јужној Угарској тада је засијала ратничка звезда тајанственог цара Јована Ненада Црног. Он је у Банату и Бачкој окупио моћну српску војску и убрзо протерао Турке који су се повлачили из Будима, створио велику слободну територију са престоницом у Суботици, продро у Срем. У грађанском рату приклањао се и Запољи и Фердинанду, односно ни једноме, све док на превару није убијен.

Султан Сулејман, међу Турцима зван Величанствени, није дуго мировао. Већ 1529. са великом војском кренуо је на Беч. Хришћанска војска, у којој је било много Срба, спремала се за одбрану. Павле Бакић је са својим ратницима чувао, поред осталог, и мостове на Дунаву. Истовремено, правио је заседе, заробљавао турске војнике, дознавао планове напада и обавештавао Беч, како би одбрана била успешно организована. Павле је Турцима нанео тежак пораз код Каленберга.

Султан Сулејман кренуо је други пут на Беч 1532. Прешавши Саву и Дунав, његова војска пљачкала је и палила хришћанска насеља. Међу Европљанима који су се супротставили, били су Павле и Петар Бакић са својим ратницима. Велика битка вођена је у околини Бадена. Бакић је направио заседу Осман-бегу и његовој опасној јуришној коњици (акинџијама), наневши им тежак пораз. Лично је, у боју, убио Осман-бега. Бакићева победа слављена је широм хришћанске Европе, одмах је написана и књижица на немачком о његовом јунаштву. Краљ Фердинанд потврдио је њему и његовим наследницима поседе у западној Угарској и даривао нове.

Али, толика слава и почасти изазвали су завист и мржњу код дела мађарског племства. Валентин Терек настојао је да се Павлу Бакићу узму привилегије и разграби имање. Растао је и притисак да се Срби преведу у римокатоличку веру. Иако је Беч и даље био у опасности, римски папа је 12. фебруара 1536. похвалио мисионара павлићанског реда Ђорђа Хорвата што је у римокатоличанство превео у Славонији већи број православних Срба. Павле Бакић, представник Срба у Угарској, супротстављао се томе. Чврст у сопству и вери, није бркао ствари. Илустрације ради, иако су његови писари званична акта писали на латинском језику, како је налагао ред у оновременој Европи, испод сваког од њих Павле Бакић се потписивао ћирилицом.

Године 1537. турска војска је поново, из два правца, кренула у Срем и Славонију. Командовали су босански намесник Мехмед-бег и будимски беглербег Мехмед-паша Јахјапашић. Хришћанску одбрану чинила је војска састављена од Срба, Хрвата, Чеха, Аустријанаца, Мораваца, Штајераца. За команданта свих именован је Иван Кацијанер. Павле Бакић заповедао је коњицом коју су углавном чинили његови сународници. Са њим је кренуо и брат Михаило, док је Петар био задужен да чува породицу и имање од мађарских великаша. Баш тада, 20. септембра, краљ Фердинанд именовао је Павла Бакића, који је био са војском у Славонији, за српског деспота.

Две турске војске су се почетком октобра састале код Осијека. Хришћански командант Иван Кацијанер побегао је са бојишта, не усудивши се да им изађе на мегдан. У сусрет им је кренуо, са својим коњаницима, српски деспот Павле Бакић, јуначки не узмичући пред бројнијим непријатељем.

Код Горјана, у близини Ђакова, заметнула се огорчена борба између српских коњаника и турских јаничара. У првим редовима, Павле је смртно погођен. Многи српски витезови изгинули су покушавајући да његово тело извуку са бојишта, али нису успели. Одсечену Павлову главу Мехмед-бег Јахјапашић однео је султану у Цариград. Мађарски хроничар Никола Иштванфи тада је забележио: „И тако, најзад, умре најхрабрији јунак Павле Бакић, кога у војничким врлинама нико у угарској војсци надмашио није.”

Иза Павла Бакића и његове браће остало је доста потомака који су се у потоњим деценијама храбро борили на европским ратиштима. Под великим притисцима, у дугом времену, подлегли су асимилацији. У једној повељи, написаној у Угарској, Павле Бакић помињао је да су му на Венчацу остали „крвни рођаци”.

Генерал Мишковић у свом раду подсећа да је у време Карађорђевог устанка помињан Јован Бакић, трговац из села Бање под Венчацом. То је последњи забележени помен ове породице.

А Европа? Да ли је она заборавила себе, и у себи српске ратнике који су животе положили на бедемима њене одбране?