HIC RHODUS, HIC SALTA: Старословенски митови и легенде (8) - Ослобађање Дажбога
Дечји смех и кикот одјекивао је у сунчаној палати Јасун. Након рођења сина, Лада и Сварог су одлучили да се поново преселе и тамо живе. На крају крајева, где би другде могао да живи мали Дажбог, бог светлости? Стари Род је био срећан због тога, посебно када је и његов други унук, Коледо, посетио Дажбога.
Дечаци су волели да се играју заједно. Трчали су по златним баштама, брали златне јабуке, а понекад су се и упуштали у несташлуке - као када су ишчупали најдуже перо из репа Жар-птице. Њих двојица се нису плашили ничега! Чак ни Кашчеја, који се од црне патке могао претворити у страшног демона. Често су му бријали дугачак нос када би га видели како лети небом.
Кашчеј би чак долазио код њих, понос је понос, свако га има, човек, бог, али и демон. Род му је једном запретио, запретио да дечаке ни кривим оком не погледа, иначе ће га заувек згромити. А ако би га претворио у патку, зашто да не! У пиле, црног змаја! Захваљујући томе, дечаци су могли неометано да расту, док нису израсли у лепе младиће.
Међутим, Род се радовао и још једном унуку. Поред Ладе, Зорњача је и затруднела, током једног од оних лепих слатких тренутака када се сунце на небу сусреће са месецом а бог ноћног сна Диј је могао да је држи у свом наручју.
После неког времена, родила јој се прелепа девојчица са сребрном косом и очима које су блистале попут звезде у коју се њена мајка претварала. Пошто Зорњача није могла да се брине о њој, дала ју је Дију на чување. Он је ћерку одвео у своју подземну палату. Тамо јој је дао име Чорс. Зорњача је такође дала њеној кћерки име - назвала је Луна. Захваљујући томе, девојчица је добила два имена. Диј је чувао своју ћерку као зеницу ока свог. Дао је да јој изгради баште са јабукама, фонтанама и чесмама лепим као оне у Јасуну. Само што нису биле златне, већ сребрне.
Луна уопште не би могла да изађе одатле да њена мајка Зорњача није жудела да загрли своје дете. Стога је Диј дозволио Луни да једном годишње изађе на површину земље до извора где је пре неког времена срела Зорњачу и да поздрави мајку. Тамо ју је једном видео бог сунчеве светлости, Дажбог. То се догодило годинама касније, када је он већ постао прелепи златнокоси младић, а Луна прелепа среброкоса девојка.
Толико му се допала да је одмах желео да је ожени. Луна је поцрвенела и одмахнула главом: „Мораш да питаш мог оца, Дија”.Дажбог је дошао Диј је почео да поставља питања. Када је сазнао за његове намере, веома се наљутио: „Дакле, желиш да ми одузмеш једино задовољство? Дрзак си, младићу, дрзак! Толико дрзак, да посежеш за нечим што не можеш да имаш. А ја мрзим дрскост. И кажњавам је сурово! Слуге моје, ухватите овог дрског младића и вежите га за стену.“
Луна је узалуд молила да лепог златнокосог младића не везују. Диј се није дао омекшати. У сузама је истрчала из подземне палате, до извора где се састајала са својом мајком и тамо неутешно плакала. Тако ју је Сварог ту и пронашао. Плашио се за сина, јер није могао да га пронађе. Дуго га је тражио и већ је био веома забринут.
Дажбога нигде није било. Када је видео уплакану девојку, зауставио се поред ње. Питао је шта је мучи. „Најлепши од богова је окован за стену у подземљу“, жали му се Луна. „А ја не могу да му помогнем.”
Тако је Сварог сазнао шта се догодило са његовим сином. Замолио је своју браћу – Перуна и Велеса – да му помогну да ослободи Дажбога. Узели су чудотворно оружје, чекић, копље и штит – и тако наоружани сишли под земљу. Али ни Диј није оклевао. Позвао је у помоћ Нија, црну змију, и Подагу, бога морских олуја. Моренини демон Кашчеј и снежни змај Коршун такође су се придружили бици. Пуцало је под земљом, грмело и тутњало док се брда нису подигла!
Кашчејев ватрени дах претворио се у лаву, а Коршунов у глечере. Нико не зна колико је битка трајала. Можда годину дана, можда хиљаду, можда десет хиљада. У жару битке, нико није обраћао пажњу на врема.На крају, богови сунца су победили. Сварог је хтео да одведе свог сина у соларну палату. Али он је одбио и рекао: „Нећу да идем одавде без Луне. Нећу је оставити у подземљу пуном таме!“
Сви су били запрепашћени. Чинило се да ће битка поново избити. Али баш тада, најсјајнија од звезда, Зорњача, засветлела је на небу. Њен глас је дошао одозго: „Шта радиш, мужу мој? Нека Луна следи глас свог срца, као што си некада следио своје. Ако то не учиниш, никада више нећу доћи на наш извор.“ Тек тада се Диј уразумио. Дозволио је Луни да оде са Дажбогом.Чак је дошао и на њихово венчање у соларну палату Јасун. Одмах након тога, пожурио је код своје вољене Зорњаче на извор. Пре тога, замолио је Луну да дође и види га барем понекад.
Она му је обећала и од тада, сваке ноћи се пењала на небо, код своје мајке Зорњаче да тамо сија у очев мрак.
Шта треба да знате: Формирање лаве и вулкана - према словенским митовима, настали су од даха демона Кашчеја. Формирање глечера - према словенским митовима, настали су од даха снежног змаја Коршуна.
Аутор: Зузана Куглерова
Са словачког превео и приредио: Игор Ремс
