Hajduk, uskok i junak: Priča o Baju Pivljaninu
Sedmog maja 1685 poginuo je srbski junak, hajduk i uskok Bajo Pivljanin. Njegovo pravo ime je bilo Dragojlo Nikolić. Rođen je u starohercegovačkom plemenu Pivljana negde oko 1630. godine. O njegovom životu pre nego što je postao poznat u borbi protiv Osmanlija se malo znalo.
Kao mesto rođenja Pivljanina uzima se selo Rudnice. Pretpostavlja se da se bavio stočarstvom ili da je bio rabadžija - trgovac koji robu prevozi tovarnim životinjama.
Naziv današnjeg naselja Bajovo Polje u istoj opštini, potiče od Baja Pivljanina, koji je tu ubio prvoga Turčina. Po zavičajnoj Pivi je prozvan Pivljanin. Bio je poznat i pod imenom Dragojlo.
Nije poznato zbog čega je Bajo ušao u zavadu sa Turcima, zna se samo da je počinio ubistvo u osveti i da je morao da beži na jadransko primorje na teritoriju pod kontrolom Mletačke republike.
Narodna tradicija i pesma koju je zabeležio Vuk Karadžić kaže da je Bajo otišao u deo crnogorskih Brda gde je živelo pleme Drobnjaka i da je tamo ubio Asan agu Kopčića.
Druga tradicija pominje Baja koji odlazi u Moraču i tamo traži za ženu ćerku lokalnog starešine za koju se zainteresovao i paša iz Gacka. Kako je devojka izabrala pašu Bajo ubija i nju, njenog verenika i nesuđenog tasta te još nekoliko Turaka, nakon čega beži iz svog kraja.
Venecijanci ga pominju 1654. kao razbojnika odnosno kao hajduka ili uskoka. Tada je u toku bio Kandijski rat (1645-1669) u kome se koalicija hrišćanskih zemalja sastavljena od Venecije, Malteških vitezova, Papske države i Francuske borila protiv Turaka. Ishod rata je bio gubitak venecijanskih teritorija u Grčkoj ali rat je posebno bio surov na prostorima jadranskog primorja. Kako su uskoci na teritoriju pod kontrolom Osmanlija upadali najčešće iz mletačkih poseda, u relativno organizovanim i od strane Venecijanaca snabdevanim jedinicama, Bajo je i sam učestvovao u nekoliko prepada na gradove u Hercegovini.
Vrlo brzo stiče slavu zahvaljujući smelim akcijama u kojima uništava muslimansko stanovništvo, odnosi plen i roblje. Operisao je u dubrovačkom zaleđu, Boki Kotorskoj i Hercegovini. Godine 1664. pominje se u dubrovačkim zapisima sa činom buljubaše odnosno kapetana da bi vrlo brzo postao harambaša - vođa svoje družine. Kako je postao ozloglašen Turci počinju da progone Baja koji za sobom uništava mostove i druga sredstva komunikacije. Saradnja Venecije i uskoka bila je veoma loša pa se Bajo Pivljanin brzo baca i pljačka venecijanske karavane i čak dubrovačke brodove. Ovo je pravdao navodinim prisustvom Turaka u tim karavanima i brodovima.
Na kraju Kandijskog rata Bajo Pivljanin i ostale vođe postaju smetnja Veneciji koja je sada želela mir i trgovinu sa Osmanlijama. Uskoke počinju da seljakaju sa kraja na kraj Jadrana ali lokalni Turci u strahu uvek protestuju kod Venecijanaca i traže sklanjanje opasnih ljudi sa granice. Zbog toga Bajo završava čak i u samoj Veneciji. Posle rata su vladale epidemije koje u stopu prate uskoke gde god bi se naselili. Na kraju završavaju u Zadru gde se povezuju sa uskocima iz Ravnih kotara. Tu Bajo ženi sestru još jednog narodnog junaka opevanog u junačkim pesmama - Stojana Jankovića.
Period mira završava se 1684. godine. Turci su tada već uveliko bili u ratu sa koalicijom okupljenom oko Habzburške monarhije. Oni doživljavaju katastrofalan poraz u opsadi Beča 1683, te godine završena je turska ekspanzija u Evropi, od tog momenta oni se povlače i trpe poraz za porazom. Već sledeće godine Venecija se priključuje ratu, a Bajo sa svojom družinom operiše po Dalmaciji i Hercegovini. Turci predvođeni skadarskim pašom čine teške zulume nad crnogorskim stanovništvom. Ovaj način obračuna sa pobunjenicima podrazumevao je da represijom nateraju srodnike hajduka da ga predaju. Bajo pokreće svoju dobro opremljenu družinu prema Cetinju gde se na brdu Vrtijeljci suočava sa pašom. Dana 7. maja 1685. Bajo Pivljanin gine u borbi. Sahranjen je na Cetinju.
U narodnoj poeziji upamćen je kao hajdučki harambaša preke naravi koji je znao da ubije čak i svoje najbliže saradnike u gnevu zbog izdaje.
Najpoznatija pesma je svakako "Bajo Pivljanin i beg Ljubović" u kojoj je opisana izdaja Mata Njegoševića i sam obračun Baja Pivljanina sa begom i nekadašnjim saborcem.
Narodno pamćenje odužilo se junaku i megdandžiji Baju Nikoliću Pivljaninu epskom pjesmom. Postoji, međutim, i onaj Bajo Pivljanin iz venecijanskih i nekih drugih arhiva, koji bilježe događaje u toku njegovog petnaestogodišnjeg izbivanja iz Crne Gore i bavljenja, uglavnom na prostoru jadranskog primorja, od Istre do Ulcinja.
Ove činjenice koje su veoma važne za sagledavanje sve ukupne uloge Baja Pivljanina u Crnogorskoj i drugim južnoslovenskim istorijama odlično je obradio prof. Svetozar Borak, a sistematizovao i publikovao, dodajući i dragocene rezultate sopstvenih istraživanja, publicist Vasko Radusinović u radu „Bajo Pivljanin u venecijanskim i zadarskim arhivima“. Ona daje mogućnost da se pouzdano rekonstruiše, u nauci malo poznatu kolonizaciju Crnogoraca –hajduka i njihovih porodica u Istru krajem XVII veka.
Prvi glas o Baju Pivljaninu javlja se u terminaciji generalnog providura Antonija Priulija, datiranoj 11. juna 1669. godine, a izdatoj na Hvaru. On je sa još dvojicom hajdučkih harambaša, Grujicom Žeravicom i Vukosavom Puhalovićem, tražio nagradu od venecijanskih vlasti za ratne zasluge. Vlasti su ih uvrstile u spisak „zasluženih” i tako im omogućile uživanje tzv. „mrtve plaće”.
Iz spisa saznajemo da je Bajo bio skroman u zahtevima, jer je i pre toga često izlagao život ratnim opasnostima, zadobijao je rane a nije dobijao nikakve nagrade. Sve je to činio u duždevoj službi. Zbog toga je bio uvršten u odred plaćene konjice, mada nikada nije morao uzjahati konja i ići u borbu.
Čini se da Baju Pivljaninu nije dala mira ratnička, hajdučka krv, pa je gledao kako da nastavi četovanje i upade na turska područja, uprkos potpisanom miru između Turske i Venecije u Kandiji. I kotorski (Ravni Kotari, prim. autora) uskoci, pogotovo brat Stojana Jankovića, Ilija, nisu vodili računa o miru, pa su nastavili uskakati u turske krajeve i živeti od pljačke. Venecijanci su tu neugodnu situaciju nastojali da reše bez buke. Odlučeno je da se pozovu predstavnici peraštanskih hajduka i kotorskih uskoka u Mletke, što se i dogodilo u decembru 1669. godine.
Peraštane je predstavljao Bajo Pivljanin, zajedno sa Grujicom Žeravicom i Vukosavom Puhalovićem. Oni su učinili mletačkom duždu predstavku, datiranu 10. januara 1670. U predstavci su njih četvorica tražili da se hajdučkim porodicama u okolini Perasta, („gđe živi oko 1.500 duša”) pomogne tako što će ih preseliti u plodne Ravne Kotare, Risan ili negde drugo.
Iz predstavke:
“Potrebno je zbog toga da im država obezbijedi hranu dok njihovi usjevi rode, da ih oslobodi carina kao što su oslobođeni Paštrovići, Grbljani i Peraštani i da se ne miješa u njihove sporove, pošto će oni pravno urediti odnose među sobom.”
Ovaj zahtev je ocenjen u Veneciji kao preteran, pa su vlasti počele da odugovlače sa konačnim rešenjem. Bajo i njegovi drugovi našli su se u nevolji, pošto im je počelo ponestajati novca za trošak, koga su sami pribavili. „Umorni i suzni”, kako su se izrazili u svojoj novoj molbi upućenoj duždu, oni su zatražili da im se isplati vojnička plaća i zaostaci, kako bi se mogli vratiti svojim kućama. Iznos je bio 600 dukata. Njihova je molba uvažena, a neka su obećanja i ispunjena: narodu je podeljeno nešto žita, a Baju, Žeravici i Puhaloviću data su nova odela.
U junu 1670. godine providur Barbaro izdao je terminaciju po kojoj se u Risan šalje naročito mletački predstavnik koji će hajduke držati pod kontrolom, a sam Risan i sela oko njega predati hajducima i njihovim porodicama.
Mira je bilo dok Jusuf-aga Rizvanbegović nije 1671. godine pokušao da prodre u Risan. Hajduci su ga dočekali i sve Turke iz njegove ekspedicije pobili. To je izazvalo mučan utisak kod Porte u Carigradu, pa je na Veneciju otuda izvršen strahoviti pritisak i mletačke vlasti su morale da rasele sve hajduke Risna.
Jednoga jutra, u junu 1671. godine, rišnjanski hajduci su ukrcani na galije i svi prevezeni u Pulu u Istru. Tek tada su počele nevolje jer su hajduci počeli u ogorčenju pljačkati. Po nalogu Senata, u Puli je stigao providur Barbaro i uspeo je smiriti uznemirene Crnogorce. Podelio im je (u okolini Pule) zemlju i žito do novog roda.
Boravak hajduka na u Puli i okolini znatno je pojačao sukobe između starog i novog stanovništva, čemu su mletački rektori posvećivali veliku pažnju, ali problem nisu uspeli rešiti.
Od prekršaja i kaznenih dela u čijoj osnovi leže socijalni motivi, ponajpre borba za golu egzistenciju, najbrojniji su sukobi oko zemlje potom spomenuti i kriminalni delikti protiv života i imovine, od čega su najbrojniji bili prestupi iz koristoljublja.
Brodom Baja Pivljanina naoružani su hajduci plovili uz obalu i napadali ribarske čamce koji su se sklanjali u luku Verudu i ostale manje zalive u okolini Pule, čekajući smirivanje uzburkanog mora ili duvanje povoljnog vetra kako bi preplovili Kvarner. Nakon brojnih žalbi Senat je u aprilu 1672. zatražio od rašporskog kapetana da ispita probleme koje hajduci stvaraju i da im oduzme barke s kojima raspolažu. Providur za zdravstvo Bernardo Gradenigo izdao je zapovest da se gajeta Baja Pivljanina spali, ali hajdučki prepadi na ribare i brodove nisu prestajali. U izvještaju koparskog podestata i kapetana Lorenza Donada opisuje se napad na barku lošinjskog kapetana Šimuna Gladulića, koji se pri povratku iz Venecije, u martu 1674-e zbog nevremena morao zadržati u uvali Valmižeji kod Premanture.
Noću su kapetana i putnike napali naoružani hajduci, a Gladulić je ubijen kad je pokušao pružiti otpor. Brod je opljačkan, a dvojica sveštenika su vezani. Na kasnijem ispitivanju oštećenici su izjavili da su hajduke prepoznali po „turskoj ođeći“ i govoru. Uskoro je puljski knez-providur podignuo optužnicu protiv nekoliko hajduka, među kojima su bili i Bajo Nikolić Pivljanin i njegov brat Petar. Mnogim se hajducima sudilo u odsutnosti, jer su pobegli i napustili Istru odmah nakon što su otkriveni u vršenju prestupa.
Kaznena dela počinjena iz osvete također su bila vrlo učestala. Poznata hajdučka osveta bila je duboko ukorenjena u njihovoj svesti, pa je došla do izražaja i tokom boravka u Istri.
Jednako mnogobrojna bila su i kaznena dela počinjena iz obesti. Tako su u junu 1674. napadači na barku lošinjskog kapetana Gladulića, na cesti koja vodi u Pulu, pokušali napasti puljskog hirurga Zuana Malanfu, ali im je on pobegao.
Novo podneblje nije odgovaralo dojučerašnjim Bokeljima, pa su mnogi od njih bežali kod senjskih gusara i hajduka, odajući se ponovo oružju i ratovanju, a neki su se vraćali u Boku, razumije se kradom. Tamo su ih čekala hapšenja, tamnice i prikivanje na vesla, na galijama. Iz istih razloga je pao u nevolju i Mato Njegušević. Za njegovo izbavljenje zauzima se Bajo Pivljanin, čijem se prezimenu ovoga puta dodaje i Nikolić.
On je tim povodom uputio 27. marta 1673. godine molbu duždu u kojoj smerno moli za slobodu svoga zemljaka, ali otvoreno preti da će „u slučaju ako se ostali hajduci, na galijama i u tamnicama, ne puste na slobodu, hajduci morati štititi svoje živote”.
Postoje svi znaci da je Bajovoj molbi udovoljeno, pošto se više nije čulo za bunu Crnogoraca u Puli.
Nemogavši opstati u Puli, Bajo Pivljanin se nastanjuje u Zadru u leto 1675. godine i deluje kao jedan od vođa uskoka.
U Boku kotorsku se vraća 1684. godine i ponovo počinje s hajdučijom. Pivljani i Banjani u Boku su došli organizovano zaslugom Baja Pivljanina 1685. godine. Kod mjesta Dražin Vrt (okolina Kotora) postoji kula Baja Pivljanina, u kojoj je, po predanju, boravio tokom četovanja.
Kao pomoć Crnogorcima, kotorski providur Zeno šalje odred hajduka i Bokelja pod Bajovim zapovjedništvom. Do sukoba sa Osmanlijama došlo je na Vrtijeljci, gde su Osmanlije izvojevale pobjedu.
Bajo Pivljanin poginuo je početkom maja 1685. u bitci na Vrtijeljci pored Cetinja. Sahranjen je pred Vlaškom crkvom na Cetinju.
Prema predanju, zbog hajdukovanja nije zasnovao potomstvo, a imao je dvanaest bratunčeda, koje su Turci stalno uznemiravali, kako bi izdali svog strica Baja.
Do sredine 20. veka, na južnoj strani sela, u kraju zvanom Ivanovići, postojali su ostaci zidina njegove kuće.
Tekst priredio: Igor Rems
