Ћинћур пита Спајића: Ко ће платити обећане зараде од 1.000 до 1.400 евра?

Независна посланица из Бара у Скупштини Црне Горе Радинка Ћинћур оштро је критиковала најављени „Еуро модел“, који промовишу премијер Милојко Спајић и Покрет Европа сад (ПЕС), упозоравајући да повећање зарада без јасне економске рачунице може угрозити стабилност јавних финансија, пензиони систем, локалне самоуправе и приватни сектор. Она сматра да се иза привлачних обећања о већим платама крију бројна питања на која Влада још није понудила одговоре.

Према најавама премијера Спајића, од 2027. године минимална зарада требало би да износи 1.000 евра за запослене са основним и нижим образовањем, 1.250 евра за оне са средњом стручном спремом и 1.400 евра за високообразоване раднике. Предвиђено је и усклађивање пензија четири пута годишње, уз измјене пореског система и система доприноса.

Ћинћур оцјењује да такве најаве на први поглед дјелују примамљиво, али поставља питање да ли се њима заиста стварају услови за дугорочно побољшање животног стандарда или је ријеч о краткорочном повећању примања чије би посљедице могле бити знатно озбиљније.

Ко ће радити сложене послове ако се плате готово изједначе?
Посланица посебно проблематизује најављени однос између најниже зараде и примања високообразованих радника, који би износио свега 1 према 1,4.

Пита се какву поруку држава шаље наставницима, инжењерима, правницима, љекарима и другим стручњацима уколико се њихов рад, одговорност и године усавршавања недовољно вреднују.

„Да ли ће за исту плату радити наставник почетник, којему је пожељан ментор, и наставник са 30–40 година радног стажа, односно магистар или доктор наука?“, упитала је Ћинћур.

Она сматра да би оваква политика могла обезвриједити систем коефицијената и колективних уговора, којима су годинама утврђиване разлике у зарадама према сложености послова, одговорности и степену стручности.

Упозорава и на могућност додатног одласка квалификованих кадрова из Црне Горе, нарочито љекара, професора и програмера, који на међународном тржишту рада могу остварити знатно већа примања.

Према њеном мишљењу, повећање најнижих зарада не смије бити спроведено тако да се истовремено умањује значај образовања, искуства и стручног усавршавања.

Пензије, општине и привреда пред новим изазовима
Једна од највећих замјерки које Ћинћур упућује предложеном моделу односи се на недостатак јасне и јавно доступне финансијске рачунице.

Она упозорава да би смањење или укидање доприноса за пензијско осигурање могло отворити питање дугорочне одрживости Фонда пензијског и инвалидског осигурања.

Уколико приходи од доприноса буду смањени, држава ће, како истиче, морати да обезбиједи друге изворе финансирања пензија. Сматра да очекивани раст потрошње и прихода од ПДВ-а није довољна гаранција без прецизних економских пројекција.

Посебно је критиковала могућност да пензионери, који су током радног вијека издвајали средства за пензијско осигурање, постану зависни од буџетских издвајања и политичких одлука.

„Да ли ће пензионери који су годинама издвајали за своју пензију сада бити дио социјалних категорија?“, упитала је Ћинћур, оцјењујући да се оваквим приступом може угрозити сигурност најстаријих грађана.

Позвала се и на саопштење Фискалног савјета Црне Горе из септембра 2026. године, према којем, како наводи, том тијелу није достављена неопходна документација за свеобухватну процјену реформе.

Према њеним ријечима, ни Европска комисија ни Свјетска банка нијесу располагале званичним пројекцијама које би омогућиле оцјену најављеног модела.

Ћинћур је затражила и да се министар финансија јасно изјасни о томе како ће бити обезбијеђена средства за наредни државни буџет.

Посебну пажњу посветила је положају локалних самоуправа, подсјећајући на упозорења Заједнице општина Црне Горе да би измјене могле смањити општинске приходе, док би истовремено порасли расходи за зараде.

Додатно је проблематизовала најаву премијера да би дио повећања плата могао бити финансиран смањењем средстава Егализационог фонда, који има важну улогу у финансирању мање развијених општина.

„Да ли ће посланици из ових општина пристати на сиромашење својих општина за рачун јефтине дневне политике у изборној години?“, упитала је Ћинћур.

Она сматра да би посљедице могле бити посебно изражене у локалним заједницама које већ имају ограничене буџетске могућности, јер би мање новца остало за инфраструктуру, развојне пројекте и јавне услуге.

Указала је и на ризике за приватни сектор, посебно за микро, мала и средња предузећа, која, према њеним наводима, чине око 95 одсто привредних субјеката у Црној Гори.

Повећање минималних зарада без одговарајућег раста продуктивности могло би, упозорава, довести до већих трошкова пословања, повећања цијена, смањења броја запослених или преласка дијела пословања у сиву економију.

Као нарочито осјетљиве издвојила је трговину, угоститељство и туризам, гдје трошкови рада имају значајно учешће у укупним расходима.

Ћинћур наглашава да само номинално повећање зарада није довољан показатељ економског напретка. Уколико плате расту истовремено са цијенама хране, становања и услуга, стварно побољшање животног стандарда може бити далеко мање од најављеног.

Истовремено истиче да повећање зарада само по себи није погрешан циљ, већ да је неопходно створити привреду која такав раст може дугорочно да финансира.

Због тога тражи објављивање детаљних фискалних анализа и процјена утицаја реформе на пензије, јавни дуг, локалне буџете и приватни сектор, прије него што се приступи њеној примјени.

„Црној Гори нијесу потребна само обећања о европским зарадама. Потребна јој је економија која може да их створи, финансира и одржи. А разлика између политичког обећања и озбиљне економске реформе управо је у томе“, закључила је Радинка Ћинћур.