Бечић уздрмао дукљански мит: Вучји до умјесто Туђемила
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Иницијатива потпредсједника Владе Црне Горе Алексе Бечића да се Дан Војске Црне Горе убудуће обиљежава 28. јула, на годишњицу славне битке на Вучјем долу, умјесто досадашњег 7. октобра, изазвала је бурне реакције у дијелу политичке јавности. Посебно су се огласили представници Европског савеза у Бару, који у могућој промјени датума виде наводни историјски ревизионизам и угрожавање црногорске државности.
Међутим, управо ова расправа отвара много важније питање: зашто би савремена Војска Црне Горе свој празник везивала за средњовјековну Дукљу, чији се политички, етнички и државноправни карактер не може једноставно изједначити са савременом Црном Гором, умјесто за једну од најславнијих и несумњиво документованих побједа војске Књажевине Црне Горе?
Бечићев предлог зато заслужује озбиљну подршку. Не зато што би средњовјековну историју требало избрисати, већ зато што државни и војни празници морају почивати на јасним, историјски утемељеним и препознатљивим догађајима.
Бечић: Вучји до је путоказ ка међународном признању Црне Горе
Потпредсједник Владе Алекса Бечић саопштио је 12. новембра у Скупштини Црне Горе да ће предложити измјене законског рјешења којима би 28. јул био установљен као нови Дан Војске.
Одговарајући на посланичко питање Бориса Богдановића, Бечић је објаснио да ова иницијатива има подршку министра одбране и начелника Генералштаба Војске Црне Горе.
Према његовом образложењу, велика побједа на Вучјем долу 1876. године, заједно са побједом на Фундини, отворила је пут историјској 1878. години, када је Црна Гора на Берлинском конгресу стекла међународно признање независности.
Бечић притом није оспорио значај побједе над византијском војском код Бара, нити славних битака на Крусима, Мартинићима, Граховцу и Мојковцу. Напротив, предложио је да и други значајни датуми добију одговарајуће мјесто у војној традицији и обиљежавању празника појединих родова и јединица.
Такво образложење показује да није ријеч о брисању историје, већ о другачијем вредновању догађаја који треба да представља централни празник Војске Црне Горе.
Посебну тежину иницијативи даје чињеница да се управо ове године навршава 150 година од битке на Вучјем долу.
На том бојишту 28. јула 1876. године, под врховном командом књаза Николе Петровића Његоша, црногорски и херцеговачки батаљони нанијели су тежак пораз османској војсци.
Била је то побједа са познатим командантима, историјски документованим околностима и непосредним значајем за ослободилачке ратове који су претходили Берлинском конгресу.
Зато се поставља сасвим оправдано питање: зар такав догађај није достојнији да буде централни симбол савремене војне традиције од једне битке из XI вијека, чије се насљеђе данас често тумачи кроз политичке и националне категорије настале много вјекова касније?
Дашо Дурутовић је још у октобру отворио питање Туђемила
Занимљиво је да је управо "Барски портал", више од мјесец дана прије Бечићеве иницијативе, објавио колумну адвоката Драгутина Даша Дурутовића под насловом „Од Туђемила до Гајетуше: Ко и зашто прекраја историју Црне Горе?“.
У тексту објављеном 9. октобра 2026. године Дурутовић је критиковао начин на који се средњовјековна историја употребљава за доказивање савремених националних и државних теза.
Његов основни аргумент био је једноставан: у XI вијеку, када је Стефан Војислав ратовао против Византије, није постојала Црна Гора под тим именом, нити је могуће војску тог времена без додатног историјског објашњења прогласити војском савремене црногорске државе.
Дурутовић је подсјетио да је тада постојала Дукља, са сопственим владаром и политичким околностима које су се суштински разликовале од касније историје Црне Горе.
Посебно је оспорио накнадно приписивање савремених националних одредница средњовјековним личностима, наводећи и примјер Светог Јована Владимира, који се у појединим савременим представљањима означава као „црногорски принц“.
Суштина његовог приговора није у томе да се Дукља избрише из историје простора данашње Црне Горе, већ да се некадашњи владари, државе и становништво не представљају као да су живјели у данашњим политичким и националним оквирима.
Дурутовић је још тада указао да је за Дан Војске могао бити одабран неки од бројних славних бојева из касније црногорске историје, помињући Вучји до, Граховац, Мојковац, Крусе, Мартиниће и Царев лаз.
Његова октобарска колумна данас добија посебну актуелност јер је управо Вучји до, који је навео као једну од могућности, постао предмет званичне иницијативе потпредсједника Владе.
Дурутовић је, дакле, отворио питање које је сада стигло до највиших државних институција: зашто се приликом избора празника Војске предност даје удаљеном средњовјековном догађају, а не биткама које су непосредно обликовале модерну црногорску државу?
И у својој ранијој колумни „Quo vadis Montenegro: Дан државности или дан замјене идентитета?“, објављеној 13. јула 2025. године, Дурутовић је критиковао истовремено позивање на различите, понекад међусобно супротстављене историјске традиције, без јасног објашњења њиховог односа према савременом државном идентитету.
Туђемили: Историјски догађај или политички конструисан континуитет?
Побједа Стефана Војислава над византијском војском 1042. године представља значајан догађај средњовјековне историје. Њено постојање није спорно, али су политичка тумачења њеног значаја за данашњу Црну Гору предмет расправе.
Први проблем је хронолошки. У вријеме битке није постојала Црна Гора као држава под данашњим именом. Постојала је Дукља, а касније се у историјским изворима јавља Зета, док се име Црна Гора учвршћује током наредних вјекова.
То, наравно, не значи да средњовјековна Дукља нема никакве везе са историјом простора данашње Црне Горе. Али територијална и историјска повезаност нису исто што и доказ непрекинутог државноправног, војног или националног континуитета.
Управо на тој разлици почива најозбиљнији приговор досадашњем избору Дана Војске.
Други проблем је датум. У савременој литератури битка се најчешће везује за ноћ између 6. и 7. октобра 1042. године, али треба разликовати средњовјековно датовање од данашњег календарског обиљежавања. У XI вијеку није постојао грегоријански календар, који је уведен тек 1582. године.
Зато је оправдано тражити јасно историографско објашњење на основу којих извора и календарског рачуна је управо 7. октобар установљен као савремени државни датум. То само по себи не доказује да је датум погрешан, али показује да се он не може проглашавати неупитним без образложења.
Трећи проблем је национални. Дукљани XI вијека не могу се аутоматски поистовјећивати са данашњим националним категоријама. Средњовјековне политичке заједнице нису биле организоване по принципима модерних националних држава.
Истовремено, у српској историографској традицији Дукља и Војислављевићи заузимају важно мјесто у историји средњовјековних српских земаља. И Барски портал је раније објављивао текстове који Туђемилску битку тумаче у том контексту.
Према томе, није спорно да се догађај из 1042. године изучава и обиљежава. Спорно је када се из њега изводи једна једина, политички пожељна верзија хиљадугодишњег националног континуитета.
Није неопходно порицати средњовјековно насљеђе да би се признало да је Вучји до непосредније повезан са историјом војске и државе која је 1878. године добила међународно признање.
Европски савез Бар: Много узбуне, мало одговора на суштинско питање
Умјесто озбиљне расправе о историјским критеријумима за избор Дана Војске, из Европског савеза Бар стигло је саопштење испуњено оптужбама за ревизионизам, политичке злоупотребе и угрожавање државног континуитета.
Из ове политичке организације тврде да је 7. октобар 1042. године један од најзначајнијих темеља државне самосталности на простору данашње Црне Горе и да би промјена празника представљала потискивање тог насљеђа.
Посебно истичу да су Туђемили за Бар више од мјеста средњовјековне битке, те да представљају симбол повезаности града са настанком и развојем државности.
Међутим, у читавом реаговању изостаје одговор на кључно питање: зашто би управо овај догађај морао имати предност над Вучјим долом, када је ријеч о званичном празнику Војске Црне Горе?
Из Европског савеза поручују:
„Црногорска историја не почиње у XIX вијеку, нити се њено богатство може свести на појединачне догађаје, ма колико они били славни.“
Наравно да историја простора данашње Црне Горе не почиње у XIX вијеку. Али из тога не произлази да је војска Стефана Војислава исто што и војска књаза Николе, нити да се између те двије историјске формације може повући непрекинута институционална линија.
У саопштењу се затим инсистира на континуитету од Дукље, преко Зете, до савремене Црне Горе.
То је легитимно историјско тумачење у мјери у којој се говори о насљеђу и територијалним везама, али није довољно да се докаже непрекинути континуитет исте државе, исте војске или истог националног идентитета.
Посебно је необична тврдња да се датум не смије мијењати зато што је већ постао дио институционалне традиције савремене Војске.
Зар је одлука донесена у новијој политичкој историји толико недодирљива да о њој више не смије бити расправе?
Ако се државни празници и симболи могу установљавати законским путем, онда се, уз одговарајућу процедуру и образложење, могу и мијењати. Сам предлог промјене није доказ злоупотребе институција.
Управо зато реаговање Европског савеза више личи на политичку одбрану постојећег симболичког поретка него на аргументовано оспоравање Бечићеве иницијативе.
Оптужба за ревизионизам не може бити замјена за историјске чињенице, као што ни позивање на хиљадугодишњу државност не може аутоматски ријешити питање који датум најбоље представља војну традицију Црне Горе.
Вучји до не треба да буде талац савремених идентитетских подјела
Предлог да се Дан Војске обиљежава на годишњицу битке на Вучјем долу добио је подршку и предсједника Општине Никшић Марка Ковачевића.
Он је подсјетио да су Општина Никшић и Српска православна црква достојно обиљежиле 150 година од те битке, оцјењујући да је држава, уз изузетак предсједника Скупштине Андрије Мандића, пропустила да јубилеју посвети потребну пажњу.
Ковачевић је нагласио и заједништво црногорских и херцеговачких батаљона који су под командом књаза Николе извојевали велику побједу.
Тај аспект Вучјег дола посебно је важан.
Била је то побједа у којој се препознаје историјско савезништво Црне Горе и Херцеговине, ослободилачка борба против Османског царства и политички пут који је водио ка међународном признању црногорске независности.
Све су то догађаји који припадају документованој историји Књажевине Црне Горе, без потребе да се савремени национални појмови пројектују хиљаду година уназад.
И зато је тешко разумјети због чега би избор Вучјег дола представљао напад на црногорску државност, када је управо та битка један од најзначајнијих симбола њеног ослободилачког пута.
Вријеме је да историја добије предност над политичким митовима
Црна Гора има довољно стварних, славних и историјски документованих војних побједа да не мора свој централни војни празник заснивати на спорном тумачењу средњовјековног континуитета.
То је суштина и Бечићевог предлога, али и ранијих упозорења Драгутина Даша Дурутовића да се историја не смије прилагођавати дневнополитичким потребама.
Туђемилска битка може остати дио историјског памћења Бара, Дукље и ширег српског и јужнословенског средњовјековног насљеђа. Али то не значи да мора остати и Дан Војске Црне Горе.
Европски савез има право да се противи промјени. Ипак, било би увјерљивије да умјесто тешких политичких квалификација понуди конкретне историјске разлоге због којих је 7. октобар примјеренији од 28. јула.
Умјесто тога, њихово реаговање оставља утисак немоћи пред чињеницом да се коначно отвара питање које је одавно требало поставити.
Вучји до није измишљени симбол, нити је његов значај потребно доказивати идеолошким конструкцијама. Он припада историји државе која је под књазом Николом водила ослободилачке ратове и стекла међународно признање.
Зато би прихватање 28. јула за Дан Војске било оправдано и достојанствено рјешење, уз пуно поштовање свих осталих значајних догађаја из историје ових простора.
Историја Црне Горе неће бити сиромашнија ако Дан Војске престане да се обиљежава 7. октобра. Напротив, њена модерна војна традиција добила би празник непосредно повезан са једном од најславнијих побједа војске која је стварала међународно признату црногорску државу.
