Срби различитих вјера кроз историју: Шта нам открива проглас књаза Николе из 1876. године

Српска национална свијест у Црној Гори и Херцеговини током XIX вијека није била ограничена искључиво на православно становништво. Историјски извори свједоче да је српски национални идентитет био присутан и међу дијелом католика и муслимана, док су га владари Црне Горе, посебно књаз, а касније краљ Никола Петровић, истицали као заједничко насљеђе људи различитих вјероисповијести. Једно од најупечатљивијих свједочанстава таквог схватања представља проглас из 1876. године, којим се црногорски владар обратио херцеговачким муслиманима, називајући их својом браћом и истичући њихово српско поријекло. О овом историјском документу данас пише и портал ИН4С.

Историја Црне Горе и Херцеговине показује да национална и вјерска припадност нијесу увијек биле истовјетне. У вријеме националних ослободилачких покрета XIX вијека, српска национална идеја обухватала је и становништво различитих вјероисповијести, а поједини истакнути католици и муслимани јавно су истицали своју српску припадност.

Такво схватање није представљало изузетак у европским оквирима. И код бројних других народа национални идентитет није био условљен припадношћу једној вјерској заједници. Међутим, на просторима Црне Горе, Херцеговине и ширег Балкана, током бурних историјских процеса, вјерска и национална питања временом су добијала све израженију политичку димензију.

Послије Другог свјетског рата, у социјалистичкој Југославији, дошло је до значајних промјена у националној политици, институционалном уређењу и званичном признавању појединих националних идентитета. Дио српске јавности и историчара те процесе тумачи као политички инжењеринг и систематско потискивање српског националног осјећања, док друга тумачења наглашавају развој посебних националних идентитета и право становништва на самоодређење.

И поред свих тих промјена, српска национална припадност ни данас није искључиво везана за православну вјеру. У Црној Гори, Босни и Херцеговини и другим земљама региона и даље постоје католици и муслимани који се слободно и недвосмислено изјашњавају као Срби.

О таквим примјерима „Барски портал“ је у више наврата писао, указујући на историјско насљеђе српског националног идентитета међу припадницима различитих конфесија.

Књаз Никола: Муслимани су наша браћа, јер њиховим жилама тече српска крв
Управо о таквом схватању националне припадности свједочи проглас књаза Николе Петровића из 1876. године, који данас подсјећањем на овај документ актуелизује портал ИН4С.

У вријеме ратних сукоба са Османским царством и борбе за ослобођење Херцеговине, црногорски владар обратио се становништву овог подручја, посебно издвајајући муслимане, којима је упутио позив на заједништво и ослобођење.

На почетку обраћања нагласио је да се обећања дата хришћанском становништву у потпуности односе и на муслимане.

Књаз Никола подсјећа да су њихови преци примили ислам у доба османске владавине и да су некадашње повластице, које су уживали у том систему, временом нестале.

Он оцјењује да је османска власт постепено одузимала и муслиманском становништву ранији положај и привилегије, те да су и они почели да осјећају терет османске управе.

Према његовим ријечима, да није наступио тренутак ослобођења, и муслиманско становништво Херцеговине убрзо би се нашло у положају потпуне потчињености, слично хришћанској раји.

Међутим, најзначајнији дио прогласа, посматрано из угла националне историје, представља непосредно обраћање муслиманима у којем књаз Никола наглашава да их, упркос различитој вјери, сматра припадницима истог народа.

У тексту прогласа стоји:

„Мухамеданци! И ако сте друге вјере ви сте браћа наша, јер у жилама вашијем тече српска крв.“

Ова реченица посебно је значајна јер недвосмислено показује како је црногорски владар разумио однос вјере и националне припадности.

За Николу Петровића, према његовим ријечима, прихватање ислама није значило и губитак српског поријекла. Он је муслимане Херцеговине посматрао као дио шире народне заједнице, са којом дијеле историјске коријене, језик и насљеђе.

Управо зато им је обећавао ослобођење под истим условима као и хришћанском становништву.

Један закон за све и неповредивост исламске вјере
Поред истицања српског поријекла, књаз Никола је посебну пажњу посветио питању вјерских слобода и равноправности.

У прогласу је поручио да ће у ослобођеној Херцеговини муслимани живјети слободно, под законом који ће бити једнак за све становнике.

Посебно је нагласио да њихова вјера неће бити угрожена.

„У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати.“
Ова порука показује да је црногорски владар настојао да муслиманско становништво увјери како борба против Османског царства није истовремено и борба против исламске вјере.

Он је нагласио да лично јемчи за заштиту њихових вјерских права, позивајући се на дотадашње искуство муслимана који су боравили у Црној Гори и који су, према његовим тврдњама, уживали братски пријем, помоћ и уважавање.

Тако је у прогласу национално заједништво повезао са обећањем вјерске толеранције, истичући да ослобођење треба да донесе праведнији положај свим становницима Херцеговине.

Позив да не ратују против своје једнокрвне браће
Књаз Никола потом је позвао муслимане да не подижу оружје против хришћанског становништва Херцеговине.

Он је указао да би њихово међусобно ратовање било супротно заједничком поријеклу и интересима народа.

У прогласу је посебно употребио израз „једнокрвна браћа“, чиме је поново нагласио своје схватање националне и историјске повезаности муслимана и хришћана.

Онима који нијесу били спремни да се придруже борби против Османлија понудио је могућност да остану мирни и неутрални.

За такво држање обећао им је заштиту живота и имовине.

Истовремено, упозорио је да ће према онима који се оружано супротставе његовој војсци морати поступати као према непријатељима. То показује да је проглас, поред националне и помиритељске поруке, имао и непосредан ратни и политички циљ.

Ипак, Никола је изразио наду да до таквог сукоба неће доћи.

У завршници обраћања истакао је жељу да међу становницима Херцеговине, без обзира на њихову вјеру, завлада истинско братство, из којег ће проистећи слобода и напредак.

Историјска порука о српству које није било ограничено православљем
Проглас из 1876. године има посебну вриједност за разумијевање националне идеологије књаза Николе Петровића и његовог односа према становништву Херцеговине.

Он потврђује да је црногорски владар српски национални идентитет посматрао као ширу историјску и народну категорију, која није морала бити условљена припадношћу православној цркви.

У том смислу, његове ријечи представљају важно свједочанство времена у којем су српско национално осјећање и припадност различитим вјероисповијестима могли постојати истовремено.

Истовремено, важно је разликовати политичка схватања једног владара од личног националног опредјељења сваког становника тог доба. Проглас показује како је Никола разумио национално поријекло херцеговачких муслимана, али не доказује да су сви они дијелили исто национално осјећање.

Управо зато је овај документ значајан за историјско истраживање, јер омогућава непосредан увид у идеје које су обликовале политику Црне Горе у другој половини XIX вијека.

Његова порука о заједничком поријеклу, вјерској слободи и равноправности и данас може бити предмет озбиљног историјског и друштвеног разматрања.

Проглас књаза Николе из 1876. године остаје вриједан историјски извор, не само за проучавање ослободилачких ратова већ и за разумијевање сложених односа националног и вјерског идентитета у Црној Гори и Херцеговини.