Велики мислиоци, филозофи и хуманисти су заступали мисао и дефинисали тезу „да је смисао живота, живјети за друге“. Потврду ове филозофске мисли дала је животна мисија, као и дјело Бранимира Велише Лековића, родом из црмничког села Годиње, становника Бара и грађанинина цијелог Свијета.
На данашњи дан (02. септембра) 1947.године, рођен је Бранимир Велише Лековић.Овај датум евоцира његове најближе, и подсјећа све његове искрене пријатеље на лик, дјело, људску величину и значај ове скромне особе, али прије свега, љубазног, учтивог, племенитог, образованог и угледног човјека, и надасве врхунског познаваоца и стручњака у области архитектуре и урбанизма, који је своја стручна знања и њихову практичну примјену стицао својим марљивим и преданим радом у струци, чиме је успостављао моралне принципе и етичке норме, прије свега поштујући закон и прописе, на задовољство грађана којима је требала његова помоћ, као што је -и у тренуцима када су поједини прописи угрожавали грађане- знао да процијени прилике, и да испоштује јавни интерес и друштво, али ни у ком случају, да начини штету угроженом грађанину који је био у проблему или у некој непријатној ситуацији пред државним органом.
Данас, на његов 77.рођендан (и 77 дана од његове изненадне смрти) боли нас истина да наш учитељ Бранимир-Брано није више физички међу нама, као што нас боли и свако сјећање на њега, када знамо да нас више неће благородно, савјесно и искрено примити у општинску канцеларију, и учити и савјетовати како да по закону и прописима струке остваримо своја грађанска права и интересе у институцијама система и у области урбанизма, и управо ове његове човјекољубиве вриједности и његова људска величина су неизбјежне слике стварности и истине о овом човјеку.
Све ове његове личне вриједности су незаборавне успомене и обавезујуће незаборавности за све нас који смо истински поштовали нашег, Брана Велишиног, и који смо учили од њега вриједности живота које су засноване на истинском моралу и суштинској хуманости.
Боли нас чињеница што наш Брано није више физички међу нама, и да ми више немамо ту част и привилегију да од њега чујемо паметне, мудре и поучне приче, савјете и сугестије, и да учимо животна искуства која је наш, Брано Велишин, на прави начин и истински предочавао и пружао свима нама који смо га истински слушали, поштовали, цијенили, и прије свега слиједили његове примјерене савјете и кредибилне сугестије из домена стручне области и квалификоване професије, које смо прихватали као законите упуте и дозвољене могућности, и као златна правила струке и животних прилика.
Управо зато, снага његовог угледног лика и дјела, као и његове племените и примјерене личности, јасно нам говоре да је наш, Брано Велишин, ипак ту међу нама, у нашим свјежим мислима и у нашим живописним сјећањима, и да нас управо његов лик уједињује у сјећањима на овог истинског професионалца и хуманисту, који је истовремено био и надасве савремен и истински свевремен.
За Брана нијесу постојале никакве баријере и ограде међу људима, односно, Брана нијесу интересовали: нација, религија, народност, вјера, раса и боја коже код људи. Брана је само интересовао човјек као човјек и као странка којој Брано треба да помогне на све могуће али законом дозвољене могућности и начине.
Када нам премине неко драг, на тренутак нам све одједном стане, живот се заустави и подсјети нас на пролазност у времену, али вријеме проведено са колегом, Браном Велишиним, никада не стоји и не застаје, и вријеме проведено са Браном никада не може проћи, јер је вријеме проведено са Браном животни добитак за све нас који смо га провели са њим, као што и сјећање на њега никада не блиједи и не нестаје, јер Бранова свијетла личност и доброчинитељска дјела створила су подлогу нашим сјећањима и незабораву за истински искорак из наше садашњости и стварности да је Брано преминуо.
Управо зато, ми постајемо дио једне бескрајне ванвременске стазе сјећања и стварности незаборава, којом нас је наш учитељ, Брано Велишин, сензибилно и грациозно водио са својим благородним говором и савјетима, са стручним и животним сензибилитетом, и надсве са његовом професионалном и етичком грациозношћу, сусретљивим милосрђем, и надасве својеврсном мудрошћу, сталоженошћу и мирноћом.
Дакле, са Брановим изненадним одласком, није отишао дио нашег живота који смо проживјели са њим, и који се управо његовим одласком завршио и претворио се у незаборавно сјећање, већ напротив, негов одлазак је сабрао и додатно уздигао сва моја сјећања и драгоцјена животна искуства са овим драгим, милим, благородним и мудрим човјеком, и надасве врхунским стручњаком и колегом, који је своје архитектонско знање и пројектантско умијеће изграђивао на основама његовог истинског талента и сензибилитета, и на бази његове врхунске менталне обдарености, снаге и благородности.
На позорници сјећања, искрени поштоваоци Брана Лековића, памте његове стручно-професионалне савјете и респектабилно-исказане сугестије, које је Брано несебично давао и дијелио свим људима који су у било којој ситуацији то тражили од њега.Његов лик и дјело оставили су на мене дубок утисак поштовања, етике и морала, са којима нам је показао како треба радити, стварати и чувати струку и професију, а тај утисак су имали и сви они који су га знали и поштовали.
Зато смо, сви ми његови искрени поштоваоци, остали у болу онда када смо Брана испратили на његов вјечни починак (19.јуна 2024.г. уз почасни поздрав и топлину загрљаја Сунца са висине), и то у тренутку када је Брано своје мирне пензионерске дане требао да проведе у кругу своје породице, и када је његово богато животно искуство и његово огромно знање и мудрост требало да пружи и подијели његовим унучадима.
Својом добротом и честитошћу, професионалношћу, етиком и вриједношћу, Брано ме је обавезао да искрено проговорим, истински се огласим, и јавно иступим, у покушају да искажем истинско осећање, колико ће један диван човјек и морални професионалац у својој струци недостајати онима који су га познавали, поштовали и вољели.
Наша је дужност да сада не тугујемо већ славимо Бранов 78 рођендан, јер Брано је био управо онај који никада није желео да види људе у сузама, већ је тежио да сви око њега буду ведри, весели, радосни и срећни, и управо та сјећања нам омогућавају и допуштају да се сјетимо са радошћу како је, Брано Велишин, дотакао наша осјећања и животе, односно, како је читав низ генерација -заједно са једним временом у датом простору- обогатио са његовом професионалном племенитошћу и моралном истрајношћу, и колико је при том -и у свакој пословној и животној прилици- остао савјестан, чист, добар, частан, честит и поштен, и надасве доследан свом кредибилном карактеру и угледном васпитању.
Брано је био последњи драгуљ једне старе гарде врхунских стручњака и инжењера, и практично признати доајен кредибилне архитектуре и респектабилног урбанизма. Брано је био најсјајнији изгранак једне генерације архитектонско-урбанистичких креативаца, који је својом позитивношћу и кредибилитетом истински и суштински заискрио и заталасао у једном времену и простору којима је дао свој препознатљиви печат, чија су креативност, морал, етичка архитектура и креативни урбанизам практично освијетлили и фактички обасјали југословенску односно црногорску просторну позорницу и животну средину која је у сагласју са природним датостима конкретног простора и аутентичног амбијента.
Управо са свим овим вриједностима, Брано Велишин Лековић, припадао је последњим аристократама градске калдрме и урбаног језгра, али који своју грађанску величину никада није испољавао нити си се ослањао на њу, већ је скромно и отмено био међу људима као истински њихов, и као једнаки међу једнакима, приликом чега многи нијесу разумјели његову слободну и племениту мисао и душу, које нијесу робовале имиџу модерних одијела и стајлингу сакупоцјених кошуља, већ је Брано био својеврстан, јединствен, несвакидашњи, оригинални колега и респектабилни стручњак, који је умјесто одијела и кошуља имао свој слободан и спортски живот, и прије свега свој имиџ одијевања и опхођења са људима, чији је однос према човјеку увијек и у свим приликама био испуњен добротом, отменошћу, честитошћу и доброчинитељством.
То је оно што је, Брано Велишин Лековић, увијек носио у себи, јер је све те људске вриједности, хумане компоненте и моралне карактеристике Брано наслиједио и дограђивао у кругу његове часне и поштене породице, и управо, све те карактерне вриједности и хумане особине, Брано је маестрално и аутентично пренио и на своје потомство, које има чиме да се поноси јер им је Брано примјерени и дични претходник, на онај исти начин како је и његов отац Велиша био њему претходник.
Зато смо сви ми искрени пријетељи и колеге Брана Велише Лековића, дужни да се сјетимо његове доброте, честитости и племените даровитости, које подразумијевају потпуно поштовање и уважавање његове доказане просвећеност, опште прихваћене оданости професији, и апсолутне посвећеност људима који су му се обраћали за било коју врсту стручног савјета, професионалне сугестије и непосредне помоћи, које је Брано несебично људима пружао и даривао, јер Брано не само да је био човјекољубива особа, већ је надасве био човјек који је имао даровити осећај за правду и даровиту правичност, посебно у приликама када су људи били у својеврсној невољи и патњи, које су му они сами и непосредно пријављивали, или је колега Брано сам примјећивао и препознавао чињеницу да се људи налазе у муци и невољи, и да им управо он може и треба помоћи, сагласно закону, прописима, и могућностима у том тренутку.
Зато, ме данас додатно обавезују да се огласим, Бранова: човјекољубива обазривост, милосрдна увиђајност, препознатљива великодушност, несаломљиви карактер, истрајни морал, карактеристично стрпљење, суптилно разумијевање, племенита духовност и искрена отвореност према свим људима и странкама, које је Брано дочекивао и прихватао без обзира ко су и одакле су дошли, и којима је несебично давао савјете и истински их помагао, и све то сагласно закону и прописима, са чиме је наш колега, Лековић Бранимир, на најгосподскији начин чувао људе од ригидне и декадентне примјене закона и прописа, и управо ту њихову личну заштиту и интересе грациозно и законски прилагођавао прописима, и непосредно законски уграђивао у опште јавном интересу и на задовољство свих грађана.
Управо зато, физички одлазак нашег колеге и пријатеља, Брана Велише Лековића, уједињује све нас његове пријатеље, и данас у знак сећања на његов 77. рођендан и 77 дана од његове смрти, ми смо обједињени у доживљају његовог драгог лика и дјела, који су заузели важно место у нашим животима и друштвеној околини, гдје су Бранов карактер и морал увијек били побједници над друштвеним збивањима институционалног типа, која су имала непримјерене тежње и декадентне тенденције.
Зато смо захвални нашем драгом колеги Брану, што је за све нас, и у свим превратним и превртљивим временима, умио да чува племениту душу, респектабилни карактер и позитивну енергију, и отмено одолијевао свим вихорима и олујама друштвене изопачености и социолошке декаденције, са чиме је истовремено штитио и заштитио сликовитост природних датости простора и природне колорите животне средине, заједно са истинском заштитом јавног добра и грађанских интереса и права свих грађана, којима је заштићени животни простор био неопходно потребан, са чиме је наше животе испунио природним бојама живота, на начин што је његовом струком штитио природне вриједности животне средине и позитивни континуитет урбанизма.На овај начин, Лековић Бранимир, је свима јасно ставио до знања, да не жели да има привилегије и статус модерног и популистичког инжињера и понизног климоглавца -/који је поклекао и капитулирао пред логиком профита и пред најездом бескрупулозних тајкуна, профитних опсенара и узурпатора животног простора/- са чиме је колега Брано Лековић остао вјеродостојан себи и свом непоколебљивом карактеру и моралу, са којима је јасно испољио и исказао себе као својеврсног творитеља, баштована и чуватеља трајних животних вриједности, које ново вријеме и нови догађаји никада не могу и не смију угрозити.
Све то, Лековић Бранимир, је радио господски, истински и са искреним убјеђењем, знајући да је у нашој струци и професији најважније бити карактеран и моралан, због чега си био јединствен узор, бриљантан учитељ и морални усмјеритељ свим колегама и сарадницима, због чега се твоји потпомци могу заувјек поностити са тобом.
Драги наш колега и истински пријатељу, Брано Лековићу, почивај у миру велики стручњаче, инжењеру посебног сензибилитета, и надасве мудри и сјајни човјече, и Господине дјечачке душе, Ствараоче институционалне етике, Лиричару своје професије, Пријатељу свих људи који су били у невољи и који су од тебе тражили и добили саосјећајну помоћ, усмјеритељске савјете и истинске ријечи позитивног подстицаја.
Иван Занковић
Сутоморе
02.септембра 2024.г.
