HIC RHODUS, HIC SALTA: Песма из карантина (III)

Година прође, дан никад!

Како се цео свет окрене у року од 24 сата. Некоме цео живот и прати га до самог заласка. Глумац а касније и писац ове књиге, одиграо је најтрагичнију представу у свом животу на „даскама“ једног кафића или кафане, свеједно. Сви учесници, овог немилог догађаја су у својој завршници трагично завршили, неко у затвору, неко у болници, неко на гробљу!

Иза ове трагедије, остала је за њима грдна и сурова патња, оних који су преживели и породице, недокнадиви душевни бол, непребол, да их меље, прогања, да се за њима вуче до краjњег исходишта. Можда и његов први филм је наговештавао оно што нико није могао да претпостави а не и да верује да ће се десити, јер трагика филма двоје младих је трагика света! Можда је ту било и неке прикривене симболике, макар у самом наслову филма  - Прогон, који се наставио после немилог догађаја до самог физичког краја.

Дан у закључаном простору много теже и спорије пролази него у откљчаном, чак иако знате да нећете излазити. Сама спознаја да сте затворени једе вас изнутра, дави, не можете да дишете, немате мира, имате осећај да ћете једноставно пући.

Лауш је писао да сада зна зашто неко пише у затвору. Да није то само голо забарушавање ситуације, већ дубока потреба да се и везан негде доказује, да се при угашеном светлу-гледа...да се пркоси логици затвора.

А шта је четрнаест дана карантина, према  тринаест година робије!? И сам сам тада помислио - песма. Али...

Имали смо тај Балкон. Балкон спаса. Куцнуо би у зид и Превлачки би изашао и почела би прича. Превлачки би скувао воду за чај, од којег се никад не одвајам било где да идем. Он би пио кафу и причали би док се не уморимо, а онда поново назад у „ћелију“! Жива Реч је најлековитија!

 У зноју тишине, нарочито јутарње, песме су се низале, као да их пише неко други, као да неко други подиже моју руку. Записивао сам мисли, два-три стиха, реченицу... јер сам знао да је у њима сабијено двонедељно време, да ће бити отето од заборава, као подсетник немилих сцена којима смо сви били изложени и у којима смо на неки начин и сами учествовали.

И тако прошле су те две недеље дружења са невољом! Наставио сам да пишем и тако је настала нова поетска књига коју сам назвао "У Зноју Тишине" или "Песме из Карантина".

Желео сам да ту књигу објави Културни центар, јер сам рођен у граду под Румијом, а до сада мој град није био издавач. Обратио сам се Културном центру али после огавно-безобразног и лицемерног понашања директора центра ( о чему сам већ писао) Александре Грабеж, схватио сам да мржња према Ћирилици и екавици, заправо долази и подгрејава се кроз непримерно понашање „политичке елите“.

Покушао сам да прва промоција књиге буде у Херцег Новом, где је на неки начин и настала моја књига. Обратио сам се граду и његовим институцијама, а онда је кренула лагана шетња од Јанка до Марка...обратио сам се затим Котору, Тивту, Будви...без успеха, некима су се реновирале просторије, другима није био донсен буџет, трећима прокишњава кров али интересантно за сво то време културни догађаји су се нормално одвијали. Зашто је то тако нисам имао одговор?

Шта сада?

Окренем Београд - Библиотеку Града Београда, где сам у Римској дворани, давно, имао промоцију моје поетске књиге "Тајна Етруске Тишине"  у којој су учествовали Љиљана Шоп, критичар, Драган Јовановић Данилов,песник, писац, критичар и Зоран Живковић, тада главни и одговорни уредник "Нолита".

Затражили су да им пошаљем књигу и да ће ми у року од недељу до десет дана одговорити.

Одговор је био потврдан  и остало је да промоција буде почетком октобра. Учесници Милица Јефтимијевић Лилић, песник, критичар, Веселин Мишнић, песник, критичар и Ивана Жигон, уколико у то време буде у Београду јер је сада често у Русији.

Затим сам назвао Библиотеку "Радосав Љумовић" у Подгорици, у којој сам такође имао једну врло успешну промоцију књиге "Жена Које Нема", а учествовали су Илија Лакушић, тадашњи председник УКЦГ, Светлана Калезић, песник и критичар, Даница Никић, тада тек на путу ка слави, а програм је водила Весна Шошкић. У Подгорици се надам да ће да говори Милорад Дурутовић, критичар, и зависи од здравља, Јованка Вукановић.

 Да ли ће промоције бити и у Бару?

Док год је на власти ова гарнитура политичара из ДПС-а и СД-а  мислим да су сва врата затворена. Али наш паметан народ каже: Никад не кажи НИКАД!

УБИЦА КОВИД-19

Пред сумрак

Обилазим

Твоју вечну кућу

Лакокриле

Сенке чемпреса

Полегле

По мермерним плочама

Леандри на коленима

Ваде снове небесника

Твој последњи одлазак

У венама

Задоцнело ходочашће

Пут у Јерусалим

Кључњача

Показује смер ветра

У потоњем часу

Све птице

Затворене дланом

Угашене мрежњаче

Из ушију пупољи

Неузрели цвркут

Преко мртвог чела

Каравани носе

Неутољену глад

Младог лета

Руке

Још увек топле

Од последње

Женске свиле

Дишеш корењем

Подземног ветра

Да коленима

Дах не повредиш