Гаврило Принцип - синоним за Слободу

ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић

У народу који је безброј пута у својој часној историји  био на удару царстава, душмана и завојевача, само су највећи синови стизали до вјечности. Један од тих бесмртних је и млади Гаврило Принцип, чије рођење 25. јула 1894. године не славимо само као датум, већ као симбол. Симбол отпора, Слободе, части и правде. Симбол српског ината и непоколебљиве одлучности да се не прихвати ропство као судбина.

Он, дакако, није био терориста, како би жељели да га прикажу савремени фашисти и нацисти, непријатељи српства и слободољубивог свијета. Био је родољубиви младић, чедо поробљене Босне, витез без оклопа, али с огромним срцем. Његов пуцањ на Видовдан 1914. године у Сарајеву није био пуцањ у мир, већ у неправду. Пуцањ против царске самовоље, против поробљивања једног народа, против понижења које је трајало.

Био је то одјек Косова, завјетни одговор српског народа на мученичку смрт цара Лазара. Гаврило је својим дјелом оживио видовданску етику – боље гроб у Слободи, него живот у ропству.

Српски народ је, знамо сви, платио своју љубав према Слободи највишом цијеном. У Првом свјетском рату изгинула је трећина српског становништва. За Слободу Европе, за Слободу свијета, Срби су гинули масовно, часно и без колебања. Њихови гробови су расути од Цера, Колубаре, Кајмакчалана и Албаније, до Крфа и Солуна. Та крв није проливена узалуд – она је уграђена у саме темеље Слободе коју данас уживају и они који нас безочно нападају.

Али Срби нису гинули само у Првом. И у Другом свјетском рату, под ударом фашизма и усташког ножа, српски народ је доживио геноцид. Јасеновац, Градишка, Јадовно, Велика, Паг – то су српске Голготе. А и у последњим ратовима, Срби су поново били жртве – демонизовани, бомбардовани, расељени. Упркос свему, Србија и српски народ нису клекнули. Ни тад, ни данас.

И у том лавиринту историје, име Гаврила Принципа остаје као свјетло на крају тунела. Његова жртва није била пука побуна – она је била најдубљи израз Слободе. Зато је и Цар Николај II, православни брат и заштитник српства, стао уз Србију. Русија није устукнула, иако је знала да улази у Велики рат. Није дозволила да српски народ буде уништен, јер иза Србије је стајала идеја – идеја Слободе свих словенских народа. И данас, кад год неко у свијету каже „православље, част, отпор“, не може, а да не мисли и на српску борбу и на руску братску жртву.

Сви који данас покушавају прекројити историју, умањити улогу Гаврила Принципа, поништити српску жртву и затрти наше памћење – само служе туђим интересима. Зато је наша обавеза да говоримо, пишемо, подучавамо. У сваком граду гдје се Слобода цијени, морао би стајати споменик Гаврилу Принципу. Он није био само наш – он је био за све потлачене. Али је наш прије свих.

Гаврило је у Терезину сахранио своје тијело, али је у српском народу оставио бесмртну душу. Његов лик треба да стоји у школама, на трговима, у уџбеницима. Не зато што је изазвао рат, већ зато што је послао поруку да српски народ никада неће пристати на подаништво. Као што није ни 1389. године. Као што не пристаје ни данас.

У временима када се циљано бркају жртве и џелати, када се српска страдања прећуткују, а наши јунаци заборављају, ми морамо бити гласнији. Морамо говорити имена: Гаврило Принцип, Николај II, Лазар, Карађорђе, Степа Степановић, Живојин Мишић, Милунка Савић, и многи, многи други. Свако од њих је једна звијезда у небеском српском пантеону.

Зато, на дан рођења Гаврила Принципа, нека се у срцима свих Срба запали пламен поноса. Нека се чује да нисмо заборавили. Да нећемо прихватити да јунаке називају злочинцима, а своје џелате – цивилизацијом. И нека сваки наш град у свим српским земаљама, свака школа, сваки трг, у срцу свог народа подигне мисаони и стварни споменик овом храбром дјечаку који је казао поробљивачу и агресору: ДОСТА!

Јер, све док се Гаврило памти – Срби ће постојати као слободан народ. Нека вјечно живи сјећање на слободара Гаврила Принципа!!!