HIC RHODUS, HIC SALTA: Халкокондил, Херодот и Шафарик у сагласју - Срби најстарији народ

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Лаоник Халкокондил, ромејски историчар, рођен у Атини у једној великашкој породици, писао је у другој половини XV века. Палеолозима је нарочито служио као дипломата, па је у том својству могао на различите начине да дође до важних сазнања. Након освајања Пелопонеза од стране Мехмеда Освајача, Халкокондил се склонио у Италију, где је као учен човек свакако имао прилике да се упозна са бројним списима и документима.

Тако је написао једну историју Византије на старогрчком језику, обухватајући догађаје од 1298. до 1463. године. Међутим, како je негде речено, то дело се све више претвара у историју Османлијског царства.

У свом делу он Србе спомиње "узгред", онолико колико му је било потребно да учини свој наратив потпунијим, не придајући неки посебан значај српској историји — што се најбоље види кроз примедбу да се његова "Историја Византије" све више претвара у историју Турског царства. Баш због тога је оно што о Србима пише — значајно.

Халкокондилово дело (у нашој литератури име овог аутора чешће је писано са „К“ него са „В“ — Халкокондило, прим. аутора) било је доступно у Националној библиотеци у Паризу, у колекцији Византијски писци, међу приручницима велике читаонице. Наслов издања гласи:

Λαονίκου Χαλκοκονδύλου Ἀθηναίου — Laonici Chalcocondylae Atheniensis Historiarum Libri decem
(Јаксника Халкокондила Атињанина, Историје у десет књига)

Будући да је издање штампано 1650. године, формат је велик и необичан за данашње време, приближно димензија новина Le Monde.

Већ у првом делу овог двојезичног издања, на страни 17, у одељцима П. С. и О., налазе се прва обавештења о Србима. Између осталог, осврће се на различите облике имена „Србин“ које су странци користили. Ово Халкокондилово сведочанство има изузетан значај. Он идентификује назив „Србин“ (раније чешће облик „Србљин“) са именом „Трибал“. Наиме, користи множину Τριβάλλοι (Трибали), што, како истичу ауторитети попут Шафарика и Суровјецког, одговара множини „Србљи“.

Издвајамо један важан одломак:

"Σερβλοι... Τριβάλλοι, ὁ δὲ κυνος παλαιοτάτου τε καὶ μέγιστον τῶν ἐθνῶν..."
(Латински превод:)
"Serblos Tryballos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo."

У преводу: „Срби — Трибали, народ најстарији и највећи од свих, поуздано знам...“
Израз compertum habeo је латинска формула која управо то значи: „поуздано знам“. Може се поставити питање да ли Халкокондило претерује, али нема разлога за сумњу у веродостојност његових навода. У свим другим деловима свог дела показао се као поуздан и реалан посматрач, а нема доказа да је имао било какве симпатије према Србима, па тиме ни интерес да их улепшава.

Познато је и да је Халкокондило био један од најкултурнијих људи свог доба, савестан као писац и историчар. У његово време су постојали рукописи и документи којима се вероватно служио, пишући само оно што је могао поуздано да тврди.

Ова његова идентификација Срба — Трибала са Трачанима додатно добија на значају, јер је и Херодот исти тај народ описао као најстарији и највећи, што је двоструки историјски доказ о континуитету.

На истом месту, Шафарик напомиње да се име Срби до његовог доба задржало код више словенских народа — на доњем Дунаву и Сави, у Горњој и Доњој Лужици, а у прошлости је означавало све Словене или бар њихов највећи део. То име се, како каже, простирало до најудаљенијих времена.

И додаје: „Постоје важна сведочанства о проширености српског имена из IX и X века.“ Наводи Географа из IX века и тзв. Минхенски рукопис, где се помињу бели Срби, односно велики Срби, иза Турске (Мађарске), у области Бојке.

Потврду ових сведочанстава даје и Баварски географ у истом веку:

„Ist das Land der ZERUIANI (d. h. SRBLJANI), so gross, dass alle slawische Volker daraus gingen.“
(Земља Зерујана — тј. Србљана — је тако велика, да су сви словенски народи из ње потекли.)
Шафарик закључује да се ово сведочанство односи на велике српске земље с обе стране Висле, од Одре до Горње Волге. Географ је, према свему судећи, информације добио директно од Срба с тог простора.

У складу са претходним је и сведочанство бискупа Саломона (†920), који је у етимолошком речнику Mater Verborum навео:

„Sarmatae... Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbitii.“
(Сармати, који су се тада звали Сирби — то јест „Сирбитији“.)
Чешки преписивач Вачерад (1102) уз ове називе додаје и објашњења на чешком, при чему за назив „Сармат“ редовно даје објашњење „Србин“. Тако се потврђује да су Птолемејеви Сармати, у ствари, били Срби.

(Коришћени подаци за сајта "Дух старих Срба")

(Наставља се)