HIC RHODUS, HIC SALTA: Конак

ПИШЕ: Игор Ремс

Лаки наноси магле лелујају над крововима манастира, нестварни у својој игри.
Узимам виндјакну, закључавам ауто и улазим у манастирски комплекс. Упућујем се ка цркви. Вечерња литургија је већ почела. Лепо појање шири се црквом, ослобађа ме напетости и, онако уморан, седам на једну столицу. Борим се да не заспим!

Прилазим жени крај улаза која продаје свеће. Кажем јој да сам ходочасник из Црне Горе и питам постоји ли могућност да вечерас преноћим у манастиру. Она ми одговара да манастир нема пуно гостију, али да морам да разговарам са монахом који је тренутно на служби.

По завршетку богослужења стајем у ред да се поклонимо светињама.
У самом иконостасу, и са леве и са десне стране, две црвене заставе са крстом и оцилима.
Разгледам невероватну лепоту фресака. Цела унутрашњост цркве изгледа нестварно при слабој видљивости.

Неко је записао да је религиозна уметност у многим европским црквама мирна и беспрекорна, али фреске у Рилском манастиру шокирају својом смелошћу — сликама пејзажа пакла, пуним ђавола и мучених душа! Иконописци се нису устручавали да покажу колико је грех страшан.

Читав западни трем сведочи да је управо томе и био намењен. Од пода до високих куполастих плафона, зидови су препуни сцена — библијских прича и поука које нас уче животним лекцијама...

Једна од најупадљивијих ствари на зидним фрескама Рилског манастира је колико су светле. Рестаураторски радови сачували су чисте, јарке боје. Данас су подједнако моћне као што су биле и некада. Дубока, небеско плава боја истиче се на позадини ватрено црвених и претећих црних демонских тонова — тешко их је заборавити.

Палим свеће и одлазим да разговарам са монахом задуженим за конак.
Поред њега је један младић у цивилу који ме води до рецепције, где добијам кључ.
Улазим у гостинску собу коју чине три просторије: мали ходник, купатило и спаваћа соба са три кревета. Свако одељење има радијатор; купатило је лепо уређено, са туш кабином и великим бојлером. Изабирам кревет и одлазим по ствари.

Комплекс манастира има два улаза, односно излаза: главни, на који сам ушао, води до паркинга, а уз њега се налази и рецепција, односно пријемна просторија. Излазим кроз друга врата, која воде ка манастирским зградама. Ту се налазе ресторан, сувенирница, подрум… али све је затворено?

Претпостављам да се у тим зградама налазе радионице у којима монаси припремају свој алат, разне приборе за кошнице, и све што је потребно за њихово одржавање…

Питам жену која продаје свеће постоји ли могућност да уђем у Хрељину кулу, да осмотрим како је унутра све урађено — као што сам на Хиландару разгледао пиргове Светог Саве и Светог краља Милутина. Она ми каже да је монах задужен за кулу одсутан.

Све је мокро, киша и даље сипи, све је затворено, а мрак се спустио невероватном брзином. Питам за интернет, али добијам негативан одговор.

Враћам се у собу — шта ми друго и преостаје?
Са те стране конака, где се налази моја соба, јасно се чује, и то прилично бучно, Манастирска река. Уморан сам, али се надам да ми њено жустро жуборење неће ометати сан. Она се нешто ниже улива у Рилску реку и тако, заједно, настављају своје путовање...

Стављам слушалице на уши и препуштам се Дорсима...

(Наставиће се)