HIC RHODUS, HIC SALTA: Велика Скитија и њено духовно наслеђе
ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Када је у питању наше образовање и знање, тек када дођемо до литературе која говори о нашим прецима, схватамо да постоји једна велика рупа, празнина, пустош у коју смо гурани – под принудом или такозвано „добровољно“ прихватајући незнање (читај: лаж, прим. аутора), само да не бисмо „таласали“ и доводили сопствену егзистенцију у питање.
Ипак, постојали су људи који су прелазили црвену линију, тај историјски „Рубикон“. Тиме су цртали мету на сопственом челу и били приморавани да, најчешће, напусте земљу и ван ње наставе своја истраживања и рад.
Често су наши књижевници, писци и песници – Пекић, Павловић и други – додирнути тим опојним мирисом прошлости, у своја дела уткали имена старих митова и легенди, богова, родова, митских река, планина и градова.
Посебно место заузима збирка нашег великог песника Миодрага Павловића „Велика Скитија“ (1969), која се сматра најзначајнијом у оквиру друге фазе његовог стваралаштва, посвећене духовном и историјском наслеђу Балкана.
Зато паралела текста који следи и поезије Павловића даје одговор на питање које је многима спорно: шта је, заправо, Скитија?
Похвално је што се словенски народи данас интензивно баве сопственим наслеђем, захваљујући чему долазимо до драгоцених сазнања.
СКИТСКО КАПИШТЕ – „ЧЕРМНИ“ ХРАМ
Назив „чермни“ значи црвени.
Појам „Баба–Јога“ потиче од речи баб, што значи врата Божија. Није постојао град Вавилон или Бабилон, већ град Бабељ (Баб Ел) – Врата Бога.
Ел је означавао духа, књаза и Бога. Град је називан „Божија врата“ јер су се у њему налазила врата међумирја.
Највећа подршка војницима били су Перун, Свентовид, Один и Индра.
Појам Слабода означавао је родове повезане заједничким вештинама. У почетку се писало са словом „а“ – Слабода, а касније са „о“ – Слобода.
Скит је био међуродовско насеље Велике Расе са капиштем (храмом), у којем су живели представници словенских и аријских родова. Живот у скитовима одвијао се у заједничком, стваралачком и обштинском труду. У капиштима су се обављала богослужења и приносиле безкрвне жртве.
Уједињење скитова најпре је названо Скитија, а потом Велика Скитија. Касније су у савез улазили и скуфи, што је довело до стварања моћне државе Велике Скифије, коју су странци називали „Земља светих градова“ или „Земља светих насеља“.
Од бедема и зидина око скитова и скуфова настао је појам гард: ГРД – ГАРД – ГРАД – ГОРОД. Одатле потиче и назив Гардарика.
Гардарика је означавала „Земљу стотину градова“, односно утврђених насеља, каква је била Славија или Словенија – данашњи Новгород.
Славјани су били Расени и Свјаторуси, а Аријци – х’Аријци и д’Аријци. Иако су имали различите правце сеоба, чинили су једну Расу.
Данас: – на западу живе Белоруси; – на југозападу Анти и Роси, односно Украјинци; – на северозападу Гали, Латгали, Земгали, Ливи, Ести, Свеи, Дани, Пруси.
Назив „руски“ био је придевска форма. У Руској империји Русима су називани сви народи под заштитом Великоруса. Појам националности у савременом смислу уводе бољшевици.
Појам гард означавао је заштиту. Из њега потичу речи гардемарин, авангард и арјегард. Асгард је град богова – божанска заштита.
Постојала су два система: Аси и Вани. Аси су били унутар града, а Вани су штитили границе. Вани су се насељавали на пограничним подручјима, а њихово име остало је у називима попут Ванског језера и префикса Ван у презименима.
Скит је представљао саборну заједницу Велике Расе и помагао је очувању древне вере предака – Инглиизма. У њему није било подела, већ јединство.
ХРАМОВИ
Храмови у скитовима грађени су од гранита или печене црвене глине, отуда назив „чермни“. У њима су живели они који су испунили своју родовску дужност и посветили се служби боговима.
Деца из древних родова, као и сирочад, довођена су у скитове „на учење“. О њима су бринуле Јогине-Матушке, називане Бабе-Јоге – служитељке богиње Јогине.
Жена која је родила децу сматрана је да је „отворила врата новог живота“ и тиме постала баба – врата Божија.
Капишта су имала различите облике: квадратна, издужена, пећинска. Често су била ограђена и заштићена, како физички тако и симболично.
Постојао је јасан ред пријема у скит: тек након што је човек пренео сву мудрост своме роду, могао је бити позван у службу.
Поред родовских капишта, подизана су и капишта посвећена појединим боговима – Велесу, Перуну, Даждбогу, Свентовиду, Индри. Временом су родови стварали духовне целине, попут Триглава.
Скитови су расли и временом се претварали у градове са десетинама хиљада становника. Повезивањем скитова и скуфова настала је Велика Скитија.
Скуфи су се разликовали по томе што нису имали централне храмове, већ су обреде вршили под отвореним небом.
Велика Скитија обухватала је огроман простор – од Урала до Дона, Кавказа и Леденог океана. Странци су је називали „Земљом светих насеља“.
С временом су, услед напада и пљачки, подизани бедеми и утврђења, што је довело до развоја кружног система градње, са више заштитних појасева и подземним пролазима.
Тај систем омогућавао је одбрану, повлачење и противударе, чинећи скитске градове готово неосвојивим.
Текст на основу:
Инглиизам – Уроки Асгардског духовног училиштa Тема: Скитуално капиште – „Чермни“ храм
Превела и прилагодила са руског: Слађана Лазић
