ПИШЕ: Игор Ремс, академик
Не морају Барани да знају све што ја знам. Премиса која може да буде полемична али је оправдана.
Пре неку ноћ у оквиру Барског Љетописа, књижевник и колумниста Б. Брковић је истакао да је деведесетих година Бар био нека врста „слободне територије“ и да то доживљава и даље...
Његова еуфорична изјава, претпостављам, да је код многих Барана доживљена са резигнацијом, са понижењем, јер Бар није „слободна територија“, осим ако није у питању какав експеримент in vivo који је тешко разумљив. Или је мислио на дивљање појединих барских политичара који су јурили Мркојевићима и тамошњем Народу говорили да долазе Четници и да ће их све поклати.
Град у коме је све девастирано и нарушено, од прелепе барске обале, лепих дивљих плажа... до међуљудских односа где политичко једноумље задире, без страха, у област културе и где се један део културних посленика осећа као затвореници, таоци, јаких политичких амбиција појединаца који су на власти. Колико се сећам а то није било давно, због „вишка слободе“ са посла су смењена (читај – отерана) два директора просветних установа и један директор из културне!
О феномену Слободе може да се разговара. Физичка слобода не значи да сте слободан човек ако сте заробљеник политичког једноумља и немате храбрости да се супроставите. И обратно, можете бити физички у тамници, што не значи да ако су ограничили затвореним простором ваше тело да су и утамничили ваш Ум.
Још један еклатантан пример о „слободој територији“ који се десио пре петнаестак година или мало више. С обзиром на моја разна европска познанства разговарао сам са тадашњим директором Културог центра да ли постоји могућност и воља да на задовољство Барана доведемо репрезентативна имена из области културе јер ако не постоји да не започињем никакав разговор и обећања која би ме довела у непријатну ситуацију јер на западу се ништа не организује ad hoc.
Људи планирају време унапред. (Из мог искуства, преговарао сам 2019-20-е за изложбу која ће бити 2024-е!) Добио сам потврадан одговор. Разговарао сам са људима, на време, и пристали су да дођу: Петар Хандке да отвори Барски Љетопис, да преда кључ града и да каже да је Љетопис отворен, најбољи словенски гудачки квартет са француског конзерваторија у Паризу, тада актуелну позоришну представу која се те године давала и у Београду, у режији Наде Кокотовић (оснивача Града театра са Љубишом Ристићем) и Неђа Османа, који је у Немачкој био проглашен најбољим страним глумцем, иначе завршио у класи Радета Шербеџије, затим Dueau de Cologne, сјајан класичан гитариста Светислав Маџаревић, годинама био члан култне групе Ренесанс и виолисткиња, његова супруга , Мађарица, Барбара Маџаревић (Маџаревић је касније наступао на Которарт са Драганом Колунџијом) и сликар Хелмут Толман, који је деведесетих година био спреман да у Црној Гори, упркос санкцијама, направи изложбу на Светом Стефану и да све слике са изложбе поклони Црној Гори али, нажалост, није било интересовања.
Претпостављате шта се десило: извисио сам, људе обмануо, осећао сам се као последње г...о!
Прошле године професорица клавира Николета Стругар и mea parvitas припремили су један музичко поетски програм који би био представљен на радост грађана Бара поводом Дана заљубљених или Св. Трифуна. На програму су била дела Шопена, Шуберта, Равела... и моја изабрана љубавно-еротска поезија. Три захтева сам проследио преседнику општине (све архивирано), да помогне и стане иза овог програма у интересу грађана! Три захтева!!! Није било одговора. Шта можете да очекујете и како да вам одговори убица Чемпреса!
Ах, та заводљива „слободна територија“!
На крају, каква је то група покренула Иницијативу? Апсолутно непознати, без искуства, или како би рекао Џони Штулић, група некорисних људи, осим господе Лутовца и Миловића! И да ли сви они припадају одређеној политичкој странци или има изузетака који потврђују правило?! Да схватимо то као њихово политичко ћаскање? Иницијатива која се завршава са???
Култура је област која не ствара новац, а ако њега нема, сви разговори и све иницијативе су узалудне. Сећам се једном приликом ми је велики и слободни српски мислилац и философ Предраг Драгић Кијук рекао да можемо да изгубимо град, одрeђену територију чак и државу али ако нам пониште културу или ако је изгубимо нестаћемо као народ!
L art pour l art, а не да је уметност средство или циљ за нешто друго. Овде, плашим се из сопственог искуства, да је најмање речи о уметности! Да, маска је ту, ето, помислиће наивни, брину! Масни политички поени! Заиста, перфидно и ниско.
Овај стерилно-луесни задах траје већ годинама, годинама које су појели скакавци.
Г-дин Ненезић се заложио за нове идеје, нове људе. Шта ћемо са „старим људима“, неупотребљеним, скрајнутим, „неподобним“, Баранима?
Како са људима о култури који убијају Живо културно добро, наочиглед свих нас. Једног раног јутра стрељали су сто стогодишњих Чемпреса, посађених још у време краља Николе, ослободиоца града Бара! Због чега, због тога што је ослободио Бар а сећање некога вређа или због наших молби да то не чине?
Директорица Културног центра мр. Грабеж, страначки покрива функцију. Са културом нема ама никаквих додирних тачака. У разговору са њом, а тема је била да коначно град Бар објави једну моју поетску књигу( мислим да је срамота да то град и његова културна установа до дана данашњег још није урадила), одговорено је потврдно а госпође које су позване и присуствовале разговору, истакле су да им је у опису посла - издавање књига, тражиле су да им пошаљем радну верзију рукописа и најмање две рецензије. То сам урадио. После неколико дана послао сам поруку, лично мр. Грабеж, која ми је и дала своју визит карту ради лакше комуникације, али и да буде у току ако искрсну проблеми, да ли се књига штампа или не, наступила је Ћутња која траје и до данашњег дана. Зелени Змијски ујед!
Сада сам у великој дилеми или трилеми: да ли је Ћутња настала због „слободне територије“, због моје Ћирилице и рукописне екавице или због четири рецензије које сам послао а једну је потписао књижевник Милутин Мићовић, брат владике Јоаникија?
Mala herba cito crescit.
