(ИНТЕРВЈУ) Игор Ремс: "Моја странка је - мој језик, око тога нема компромиса!"

У Бону, у Њемачкој, за вечерас је заказана изложба слика истакнутог  умјетника из Бара, академика Игора Ремса. Тим али и другим поводима разговарали смо са важеним суграђанином чије стваралаштво је препознато широм свијета.

Б.П:  Господине Ремс, у сусрет Вашој изложби слика у Бону, реците читаоцима "Барског портала" нешто више о самом догађају и ономе што ћете тамо представити.

За ову изложбу било је потребно да чекам пуне четри године... С обзиром да ће ово бити и моја посљедња самостална изложба у Њемачкој, вредјело је чекати. Кажем последња јер вријеме пролази невјероватном брзином.

И сада себе видим на почетку са угљeном и графитном оловком како правим прве цртеже и како је све кренуло... Али као и свако друго људско биће осјећам све оно што године доносе. Први пут се запитате док извлачите неку рафинирану линију а не иде баш како сте замислили, шта је са мојим очима? То тако долази, а онда примјећујете да прсти нису мирни, достојанствени у извођењу задатог, да рука нема ону ранију мирноћу, мекоту...и да скратим, свјесни сте шта то значи. 

Сликар Клод Моне живио је дуго, мислим да је умро 1926. године, у дубокој старости. Али и даље је сликао иако је био скоро слијеп. Његове посљедње слике су заправо апстрактни импресионизам... Направићу једну малу дигресију у славу умјетности јер уз Ван Гога и Климта један је од мојих најомиљених сликара. Наиме, прије неких 20 година у Њемачкој је била ретроспектива Клода Монеа, равно 100 изложених експоната. Отишао сам на изложбу јер нисам хтио себи да допустим да не присуствујем једном таквом духовном задовољству. Улазите у музеј гдје је била изложба, не сјећам се на којем спрату и чим уђете лијево улазите у једну велику овалну, полукружну, просторију у којој су биле изложене слике из опуса Локвањи. То су слике највећих формата спојених у један. У средини просторије налази се клупица на којој може да сједне пар људи. Сјео сам и гледао. Свјетло одрађено на високом професионалном нивоу. Чини вам се као да чуном пролазите кроз све те исликане предјеле... Затим идете у сљедећу просторију која вам је на десно. Из те велике просторије улазите у сљедећу и када се окренете на десно та велика просторија, протеже се кроз још двије-три просторије, и на дну завршне просторије угладате слику, постављену по средини, због које се у тренутку смрзнете. Опчињен гледам и не вјерујем. Слика, не великог формата, можда 90x70, обриси Венеције, море као да запљускује кеј, све трепери, дише, питате се да ли је то од свијетла, сјенки, људи... И онда крећем ка слици. Долазим до мјеста на којем је приступ ограничен и гледам слику. У тренутку помислим да би то могао да одради сваки основац! Да, вјероватно технички... И у тих 20-30 корака до слике схватио сам шта је суштина умјетности, шта је генијалност!

Умјетност је и како поставити изложбу. Човјек који је постављао изложбу био је свјестан, „каква је то слика“. Он је увидио сву суштину њене љепоте, лепршавости, видио је слику која дише. Да је слика постављена на било којем зиду лијево или десно, сва њена магичност и љепота били би невидљиви...Д, да, то је невјероватно, очаравајуће, јединствено!

На овој изложби биће изложена 44 моја рада: од угљена и графитне оловке, преко пастела, акварела, акрила до уља! Заправо му то дође као нека ретроспектива, времоплов, повратак у прошлпст, што да не!

Б.П: Каква су Ваша искуства са ваших ранијих изложби у Њемачкој? Која Вам је изложба остала у сјећању. Да ли су људи комуникативни, да ли воле да питају, разговарају?

И.Р: Ако бих се усудио да издвојим неку од изложби то би била изложба у једном малом градићу по имену Монхајм, питореском, на обали Рајне, у једном утврђењу, боље рећи у једној кули, гдје сам излагао на три нивоа. Савршено организована изложба уз музику групе Duo de Cologne, затим сам у склопу изложбе послије двије недјеље имао презентацију књижевног стваралаштва гдје је говорила једна њемачка књижевна критичарка о домену мог књижевног рада, уз пратњу реномиране мађарске пијанисткиње...

Био сам замољен да држим часове сликарства од неколико људи, неки су тражили да им копирам слике Пикаса, Ван Гога, Клод Монеа, Таркаја, Аленбаха ако се не варам.....Једно невероватно, лијепо и позитивно, искуство!

Б.П: Да ли је тешко бити истовремено сликар и пјесник, будући да Ви обједињујете, веома ефектно, те двије врсте умјетности ?

Имао сам ту срећу да ме Свевишњи додирнуо са обје руке. Дао ми је могућност, уз рад који је неопходан, да покажем шта могу. Можда сам био и лијен али ако немате свој сопствени атеље, вјерујте ми да је заиста тешко. Некако у почетку  прелазите преко свега, касније, ствари које вам прије нису сметале, сметају. Што се тиче поезије, ту је ипак нека друга прича. Ето, мислио сам да ће моја последња књига "У Зноју Тишине - или Песме из Карантина" бити моја последња поетска књига, да је моја мотивација посустала али пјесме су непредвидиве, бљесну... И, не могу да одолим да их не ухватим док су још у лету, топле. Да, ту са годинама долази и оно питање - које претпостављам свако себи у одређеном тренутку постави - питање Смисла...

Б.П: Судећи по наградама и пажњи коју завређујете, рекло би се да сте боље примијећени на Западу него у родном Бару и Црној Гори.. Може ли се тај однос приписати томе што кроз своје стваралаштво афирмишете често традиционалне и историјске вриједности Црне Горе и народа коме припадате?

И.Р: Зашто само на Западу? И на Истоку, само овде НЕ! У Украјини, 2017-е, на предлог њиховог Министарства просвете моја песма "Јелена" објављена  у школском уџбенику за седми разред основне школе. Моје песме објављене су у најзначајнијим књижњвним листовима, такође и антологијама, у Пољској, Украјини, Румунији...Лијепо признање, иако неће и не желе да га виде.

Ова трагична располућеност народа која је више него примјетна, иако вам се чини да све функционише нормално, у суштини то је један обичан привид, да се не лажемо и стављамо главу у пијесак!

Тамо гдје се један цио народ маргинализује слободно можете да говорите о меком фашизму, сегрегацији и тако се односе према свима који не припадају њиховим политичким странкама и не дијеле њихово мишљење. Нисам члан ниједне странке, али припадам једној неопозиво и у потпуности - а то је мој Језик. Ту сам бескомпромисни борац, тако да  њихов бојкот, не само што ми изазива гађење него ме учшршћује у увјерењу да Слободу вам нико неће дати ако је сами не освојите. Њихова охолост, бруталност махинације на које су спремни, репресија, лаж и на крају као круна свега мржња - све је то алат у  пољу застрашивања који годинама изводе а овај народ трпи. И то акумулирано незадовољство, та негативна енергија су  претпоставке да је у овако малој и несрећној земљи заправо све могуће.

Б.П: Имате ли некад осјећај да сте се било чиме замјерили челницима Бара и посебно - овдашњим руководиоцима чија је обавеза да брину о култури у граду?

И.Р: Смијех... Знате, г-дине Јовановићу, ми се и не познајемо. Прво генерацијски смо удаљени, наши вредносноквалитативни системи се не поклапају. Ми припадамо различитим свјетовима. Некоме је све: моћ, власт,новац... Неко гради свој духовни свијет у коме налази уточиште и мир. У Бару као и сваки други Баранин плаћам порез и као сваки други грађанин имам права да тражим на основу резултата оно што је нормално у свијету. У свијету којег су им, иначе, пуна уста. Додијељене двије књижевне награде овог љета у Анцију (Италија) и то на 80 година ослобођења града од фашизма, нису биле довољне ни да покрену устајалост паланачког размишљања. Додјела награде је била 22. јуна, Министарство културе ми је одговорило  24. јуна послије месец и по дана од подношења захтјева, а предсједник Општине је имао важнија посла... Е то је та непремостива разлика, и Он да буде човјек мора још да расте!

Како они могу да брину о култури у граду у којем им смета Српски језик, Ћирилица, екавица? Али парадоксално то им не смета када "увозе" из Србије! Смета им домаће...

Б.П: Може ли се рећи да Црна Гора упркос политичким промјена које су се десиле прије четири године ипак није раскрстила са обрачунима на идеолошким основама, што се нарочито одражава на културу и образовање као посебно осјетљиве сегменте друштва?

И.Р: Ништа се није промијенило: ово је окупирана земља, преорана неморалом, ситносопственичким интересеима, реториком која отвара пут да се међусобно покољемо! И томе нема краја! Држава која имитира стварност, коју пола становништва не доживљава својом, оваква каква је, одрођена, која поништава сопствену историју, све вриједности по вертикали од мита преко традиције до ослободилачких ратова - једно је уметнуто страно тијело у националном хабитусу, гдје се по мишљење иде у стране амбасаде, савија кичма до гадљивости. Гдје се ништа не ради да се, напокон, изведу кривци, злочинци, за 30 година страдања, пљачке, распродаје, толико неријешених убистава, девастације свих урбаних средина...

Погледајте само Бар - Зелени Појас, заштићена зона, еколошка држава и све ће вам бити јасно о каквим разбојницима се ту ради! Само се ћутке прелази преко свега, гурне под тепих и да будем искрен, потпуно искрен: имам осјећај да нема те странке која би све ово извела на чистац! Обесмислили су све.Толико је ту прљавштине и глиба, лажи, замајавање и слатке реторике да свако ко може бјежи главом без обзира! У таквој несрећној земљи да ли можемо да говоримо о култури и образовању? Чијој култури? Увозној, не препознајући сопствено тијело!И њу су подијелили! Чије образовање које је срозано да више и не постоји? Ко нам пише уџбенике, ко су рецензенти? Америчка амбасадорка?

Посљедњи нека угаси свијетло!

Разговарао: 

Миленко Јовановић