Изложба скулптура Милутина Ранковића - Духовност и мајсторство

Ретроспективна изложба скулптура “Свето дрво колубарско” вајара Милутина Ранковића, који живи и ради у  Лајковцу, отворена је у Градској галерији уз звуке на фрули Биљане Пауновић, Лајковчанке, и једине активне фрулашице у Колубарском округу.Поставку са 36 скулптура галеријског формата у храстовом дрвету приредили су Међуопштински историјски архив и Народни музеј у Ваљеву, у намери да ваљевској публици представе  макар делић Ранковићевог богатог опуса, настајалог од његовог детињства до данас, што је дуже од четири деценије.

Ретроспективна изложба скулптура “Свето дрво колубарско” вајара Милутина Ранковића, који живи и ради у  Лајковцу, отворена је у Градској галерији уз звуке на фрули Биљане Пауновић, Лајковчанке, и једине активне фрулашице у Колубарском округу.

Поставку са 36 скулптура галеријског формата у храстовом дрвету приредили су Међуопштински историјски архив и Народни музеј у Ваљеву, у намери да ваљевској публици представе  макар делић Ранковићевог богатог опуса, настајалог од његовог детињства до данас, што је дуже од четири деценије.

Милутин Ранковић је аутор многобројних скулптура, мањих димензија као и монументалних формата, које су нашле своје место у домаћим и светским галеријама, музејима и приватним колекцијама, али и у црквама и манастирима јер је, негујући и духовну тематику, одавно стекао признање свештеног иконописца- дрворезбара.Ранковићев приступ раду је у много чему јединствен, рационалан и магичан у исто време. За вајарски материјал бира дрво, најчешће пањеве и комаде дебла, које је река Колубара носила и нанела на своје обале. Остаци некад живог дрвета, махом храста, за Ранковића су “глина” из које, уз непресушну машту и уметничко посредовање, настаје нови живот одбаченог и занемареног, уз симболичну поруку да “природа ништа не баца”. Чини се да се тај акт трансформације управо догађа пред очима посматрача.

Ранковић је тематски заокупљен српском културом и традицијом, надахњују га митови, легенде, народне песме, усмена предања и стари писани извори-  сво богатство домаће културно- историјске баштине вековима уназад. Ако прихватимо становиште да су “митови и легенде истина о етосу у ком су настали”, онда су и Ранковићеве скулптуре сведоци и носиоци истине о српском народу, његовом трајању и истрајавању у овом поднебљу.Милутин Ранковић је од оних уметника који, противно општем мишљењу, сопствену даровитост не истиче као превасходну личну заслугу.

” Човек се рађа са талентом, добија га од Бога или, од Светог духа, како каже Библија, а ми то тумачимо и као инспирацију. Можете да завршите многе школе и уметничке занате, али школа за таленат не постоји, тај дар вам је дат или није. Са вајарским материјалом се препознате, откријете или не откријете “лик”. Рецимо, на скулптури Амфилохија Радовића је река Колубара изрезбарила владичину браду. Ја сам само открио његов лик, који је био ту, чекао и пројавио се. У ствари, потребно је да се помирите са материјалом, да га не повредите а опет, да себе дате у њега. Уколико успете да пренесете “душу” и публици се тај древни и фосилизирани храст поново укаже као жив, онда сте својим талентом омогућили нови живот и трајање.”- објашњава Ранковић свој модус операнди.

Ранковићеве скулптуре су сведене у форми, стилизоване, прате природан облик материјала али са веома експресивним детаљима, како у мањим форматима, тако и у монументалним фигурама књижевника Радована Белог Марковића, песника Петра Пајића, као и у скулптрама монаха и чобанина на Кнежевом Пољу на Повлену.У повленској галерији на отвореном биће у августу постављена стојећа фигура оца Јустина у оквиру манифестације “Сабор на Повлену”. Као и на претходним скулптурама и у овој, најновијој, остварен је склад суштине и форме, духовна нит и порука у једноставном облику.

О ваљевској публици која је, по речима многих домаћих и гостујућих уметника, прилично захтевна, Ранковић има своје виђење.

”Кажу да се Ваљево “подигло на крилима културе”, бар тако је говорио председник ваљевске општине из давних осамдесетих година. Ваљево је дало знамените писце, сликаре, многе уметнике, које не би изнедрило, да није било и оне публике, која зна да “просеје” шта вреди. Долазити пред ваљевску публику, поготово кад потичете из тог краја, није лако, да не буде као у Библији- “Дођох међу своје а они ме не препознаше”. И све оно што је оцењено у свету, тек кад прође неко време, а “вријеме је мајсторско решето”, како рече Његош, онда вам буде јасно шта сте и како сте радили, да нисте само за себе радили, него све то што сте чинили треба да поделите са својим ближњима.”

Отварању ретроспективне изложбе скулптура присуствовали су многи познаваоци и поштоваоци Ранковићевог рада, међу њима и фрулаш и певач изворне и народне музике Андрија Бајић. родом из Јабучја код Лајковца, који је заједно са братом Томиславом, као дует “Браћа Бајић”, прославио српску народну музику и песму у Југославији у другој половини 20.века.

Поставка у Градској галерији биће отворена до 1. августа ове године.

­­­­­_____________________

Izvor: https://va014.info